Sledi obraćanje javnosti kojim je grupa novosadskih umetnika i kulturnih radnika pokušala da ukaže na rad lokalne samouprave u domenu kulture i  “zloupotrebe javnog novca od strane političkih struktura”. Ovim povodom će se održati i  tribina  u Omladinskom centru CK13 u ulici Vojvode Bojovića 13, u ponedeljak 06.07, sa početkom u 13:00 časova.

Sledi saopštenje:

SAOPŠTENJE

U korenu spektakla je najstarija od svih društvenih specijalizacija – specijalizacija moći. Spektakl se specijalizovao za ulogu onog koji govori u ime svih drugih aktivnosti. To je ambasador hijerarhijskog društva pred njim samim, koji uručuje svoju zvaničnu notu na dvoru gde nikome drugom nije dopušteno da govori.

(Gi Debor, Društvo spektakla, 1967)

Smatramo da nedavne izjave gradonačelnika Novog Sada, Igora Pavličića, u vezi sa finansiranjem kulturnih programa i sa prioritetima u sektoru kulture na nivou grada predstavljaju problem na koji treba da reagujemo i skrenemo pažnju javnosti.

Moramo da se jednom odlučimo da je nešto od interesa za grad ili nije! Za kulturu izdvajamo više od 900 miliona dinara i smatramo da Egzit spram rezultata koje postiže zaslužuje dobar deo tog novca. Masa poslovnog prostora se izdaje bez nadoknade, razna udruženja i razne “Art klinike”, a pitanje je rezultata i šta grad ima od toga*, utvrdio je gradonačelnik Igor Pavličić.

…

Lakše je braniti pozicije zemlje i medjunarodna i državna pitanja kroz nešto što je uspešno i što je brend. Imamo malo stvari koje su brend i po kojima nas ljudi prepoznaju, a Novi Sad se prepoznaje po festivalu Egzit*, kazao je gradonačelnik i povukao paralelu sa donacijom Beograda uspešnoj porodici Đoković.

(* izjave gradonačelnika na 021)

Način na koji se gradonačelnik obratio javnosti ukazuje na retoriku i mehanizme autoritarne centralizovane vlasti koja želi da drži potpuni monopol na upravljanju kulture u gradu. Nedopustivo je da se ovakve izjave emituju i ponavljaju, čime se lažno potvrđuju kao nova “istina” koja uspešno zamagljuje suštinske probleme u kulturi grada Novog Sada.

Zabava nije umetnost

Činjenica je da se u našem drustvu gotovo svi fondovi pune isključivo poreskim novcem. Samim tim se i odgovornost u raspodeli novca povećava i svakako bi bilo poželjno da se ova aktivnost što transparentnije projektuje ka poreskim obveznicima, u ovom slučaju građanima Novog Sada.

Kao najubedljivije sredstvo u političkom servisu za pojedinačne i partijske promocije, partije koriste potencijale grupnih svetkovina i zabava, što je uticalo na pojavu brojnih festivala “zabave i veselja” koji se promovišu kao kulturna paradigma.

U slučaju kulture grada Novog Sada kao posebno zanimljiv fenomen izdvaja se festival EXIT. Ovaj fenomen svakako zahteva posebnu analizu, ali ovog puta želimo da ukažemo na devastaciju kulture koja proizilazi iz nemarnosti vladajućih struktura Grada. Od samog nastanka Festivala mnogi individualci i organizacije su pomagali razvoj lokalnog festivala naivno verujući da će se njegovim jačanjem i razvojem otvarati nove mogućnosti za razvoj kulture i umetničke produkcije, ali dogodilo se upravo potpuno suprotno.

Svođenje kulture na atribute razbibrige učinili su da se Novi Sad od svog nastanka  do danas nalazi u najtežoj situaciji kada je u pitanju razvoj savremene kulture i umetničke prakse. Upravo se ovim banalnim relativizovanjem kultura svodi na opšte šarenilo, koje sa kulturom ima vrlo malo dodirnih tačaka.

Zabava nije umetnost II

Sa jakom finansijskom podrškom, EXIT festival je vrlo brzo došao u situaciju da stabilno razvije osnovne kapacitete za neophodne radnje u povezivanju i uspostavljanju uslova za nastanak samofinansirajuće strukture. Ali šta Novi Sad ima nakon deset godina EXIT-a vezano za savremenu umetnost i produkciju? Nažalost, skoro ništa. Paradoksalno, nastala je situacija da se dragoceni poreski novac ne ulaže u razvoj umetničke produkcije, već se uporno gura u jedan mehanizam koji svojim komercijalnim kapacitetima daleko prevazilazi mnoge male privrednike ili poslovne inicijative.

Zašto se sva sredstva ulivaju jedino u EXIT? Zašto više niko ne može da dobije šansu? Zašto se stvara monopol? Zašto se ohrabruju mladi u umetničkoj i kulturnoj produkciji da napuštaju Novi Sad?

Koliko novih galerija je otvoreno u Novom Sadu u poslednjih nekoliko godina koje se bave savremenom umetnošću? Nijedna. Nekoliko se ugasilo. Nije potrebno da navodimo primere iz ostalih oblasti kulture, koje svi dobro znamo.

Tako dolazimo do paradoksalne činjenice da umetnici, umetnička udruženja i radnici u kulturi u Novom Sadu sada nemaju uslova da participiraju u poreskom novcu jer se i sam gradonačelnik oglasio da jasno daje primat promociji zabave nasuprot ulaganju u razvoj umetničke prakse i produkcije. Jedna grupa anonimnih ‘mladih ljudi’ dobila je tu privilegiju da veštije, brže i monumentalnije sprovede novac u partijski mega-spektakl koji će utvrditi volju glasača. Pri tom svi roditelji, poreski obveznici u Novom Sadu, biće primorani da ponovo izdvoje novac za karte svoje dece koja zele da idu na tvrđavu. Dakle, Novosađanima dupla naplata, jer treba da su ponosni na to što sada za njih čuju razni regionalni tur operateri.

Zašto se u uslovima krize ne smanji obim EXIT festivala? Šta u slučaju da iz različitih razloga EXIT prestane da funkcioniše? Koje kapacitete i umetničku infrastrukturu nalazimo u slučaju post-exitovskog Novog Sada?

Odricanje Grada u podržavanju umetničkih samoinicijativa, udruženja, asocijacija i umetnika stvara uslove za devastaciju sadržaja koji se izvorno identifikuju sa Gradom i podnebljem. Na taj način Grad pretvara čitavu zajednicu u pasivnu zajednicu konzumenata komercijalne kulturne ponude i ukida im pravo na aktivno učešće u kulturnoj produkciji, čime sprečava razvoj lokalnih i individualnih inicijativa i poetika, pa i novih industrija.

Zabava nije umetnost  III

Da bude jasno, festival EXIT je za grad Novi Sad i Pokrajinu značajan, ako ne i više od čuvenog Internacionalnog poljoprivrednog Sajma koji takođe smešta Grad i Pokrajinu na mapu Sveta, pa ga tako treba i doživeti i smestiti gde mu je mesto – u sektor privrede i turizma. Dakle, festival EXIT se ne treba posmatrati kao sektor umetničke produkcije već kao sektor privrede i turizma.

U preraspodeli sredstava u praksi drugih kulturnih politika postoje različiti metodi, koji u našem gradu nisu razmatrani. Na primer:

• Metod br 1:  metod zajma, gde festivali nakon uspešno realizovanih manifestacija vraćaju osnovni ulog, nakon što im je ostala dobit od karata, sponzora, medijskih prenosa itd. Kada bi se EXIT našao u sektoru privrede, to bi onda daleko bitnije uticalo na razvoj infrastrukture Grada i građani bi bili više motivisani (izgradnja saobraćajne petlje, mosta, bolji gradski prevoz, javni toaleti itd)
• Metod br 2: princip kreditiranja kod lokalne privredne banke i na taj način se ojačava obostrano i sektor privrede i manifestacija.

Ali ovi nabrojani modeli (i mnogi drugi) proizilaze (opet!) iz jasnog rada revizije i preciznog finansijskog izveštaja nakon realizacije događaja!

Nažalost, svojom nemarnošću ili planskim izbegavanjem i izostankom bilo kakavog metoda u raspodeli poreskog novca, Grad guši razvoj lokalne umetničke produkcije. Iz navedenih činjenica se može naslutiti da upravo iz nedefinisanih nivoa procene kulturnih vrednosti ne postoji opipljiv kulturometar koji će jasno definisati značaj i format određenog kulturnog događaja, te je sektor kulture neretko idealno mesto za provlačenje raznih drugih oblika koji pripadaju domenu zabave ili turizma.

Konačno, ako čak i usvojimo ovu kategorizaciju od strane gradonačelnika, i u svetlu nedavno potpisanog protokola koji je Grad potpisao sa udruženjem EXIT, čime je njihovo delovanje prošireno na sve oblike javne animacije Grada (Sterijino pozorje, Cinema City, Exit festival…) postavlja se pitanje čemu onda služe dosadašnje institucije kulture koje su do sada radile taj deo posla? Da li to znači da treba ugasiti KCNS, Centar za kulturnu animaciju grada, Muzičku omladinu Novog Sada, Zlatno Oko, Mali likovni salon? Ili je to več počelo? Ovaj problem bi svakako trebao da se reši i preko viših instanci vlasti koje bi trebalo da istraže da li postoje elementi monopolskog ponašanja i da stim u vezi ispitaju mogućnost za primenu antimonopolskog zakona.

Ovim javnim obraćanjem želimo da skrenemo pažnju javnosti na ozbiljan oblik zloupotrebe javnog novca od strane političkih struktura.

Kristian Lukic, istoričar umetnosti

Centar za nove medije_kuda.org

Želimir Žilnik, scenarista i reditelj

Boris Kovač, muzičar

Čedomir Drča, umetnik

Branka Ćurčić, kritičarka umetnosti

Branka Parlić, pijanistkinja

Gordana Nikolić, istoričarka umetnosti

Szabolc Tolnai, filmski režiser

Dragan Matić, umetnik

Szilard Mezei, kompozitor

NFC Kino klub Novi Sad

Santa Djula, umetnik, sekretar SULUV-a

Zoran Pantelić, umetnik, član predsedništva SULUV-a

Suzana Vuksanović, istoričarka umetnosti

Nebojša Milenković, istoričar umetnosti

Sarita Matijević

Sanja Kojić Mladenov, istoričarka umetnosti

Jovan Gvero, kreativna radionica Bunker

Bogdan Ranković, muzičar

Ervin Malina, muzičar

Umetnička grupa BAZA (Branka Miličić, Vladimir Barbul)

Svetlana Mladenov, istoričarka umetnosti

Ivana Inđin, KPM Ogledalo

Bojan Krivokapić, Akademija slobodnih studija

Mirjana Dusic Lazić, dizajnerka

Please follow and like us: