Iako smo na ovoj Olimpijadi mogli imati bar jednu ili čak dve zlatne medalje, stigli smo samo do dva srebra. Ostala potencijalna odličja možda su nam bila na dohvat ruke, ali jednostavno u veoma jakoj konkurenciji nismo imali prekopotrebne sportske sreće ili možda nečeg drugog. Ali ova dva zlata su mogla biti naša, samo da je naša Država, odnosno Ministarstvo prosvete i sporta imala
i makar malo razumevanja za tzv. "male sportove", odnosno amaterske sportove koji ne donose visoke profite zainteresovanin osobama, koje većinom nisu sportisti.
Naime, 22-godišnja bačkopalančanka kajakašica Nataša Janić osvojila je dve zlatne medalje, u disciplini kajak jednosed na 500 metara i kajak-dvosed takođe na 500 metara, kao reprezentativka Mađarske. Još u Sidneju 2000., ona je branila boje naše zemlje i tada kao najmlađa osvojila visoko 4. mesto u finalnoj trci. Na žalost, ovaj potencijal niko u našoj državi, zadužen za sport i omladinu, nije umeo ili nije hteo da prepozna. Nakon Sidneja, mađarski zvaničnici (?!) su Nataši ponudili samo adekvatne uslove za rad, trening i napredovanje, i videvši da od naše države ne može puno toga da očekuje, ona je prihvatila mađarski pasoš.
Naši predsednici, premijeri, gradonačelnici iz gledališta i loža bodre naše "plave", ali nikako da prepoznaju i podrže istinski kvalitet. Koliko mi je poznato, Natašinim stopama je prošle godine krenuo ceo kadetski vaterpolo tim kluba "Beograd". Njih 9-orica su zarad svojih sportskih potencijala i kvaliteta dobili stipendije i mogućnost školovanja na jednom od prestižnih američkih univerziteta. I već sada, su među najboljim univerzitetskim takmičarskim ekipama.
Očekujmo, možda već na sledećoj Olimpijadi, jedno potpuno srpsko finale u vaterpolu između SCG i SAD, jer će ovi momci možda tada biti amerikanci.
