Napišite priču i osvojite tablet PC Toshiba FOLIO 100!

106 comments

1. Zvao sam prijatelja iz Beograda da mi kaze koji lap top da kupim. Posle njegovih instrukcija, pozvao sam specijalizovanu radnju i narucio trazeni model. Nakon par dana su me zvali da mi jave da je moj model lap topa spreman za preuzimanje.
   Otisao sam tamo, rano ujutro, prvi…Nestrpljenje!!!
   Kada sam se predstavio kao Deda, ladno su se smejali bez kontrole. Sve moje uplate su bile naznacene sa “Deda”, a sada se pojavio mlad covek umesto nekog tamo starca.
   Naravno da se nisam ljutio zbog njihovog smeha, naprotiv. Odmah sam uzeo i torbu, male zvucnike, misa i jos par sitnica na zadovoljstvo svih nas.
   Moje iznenadjenje je bilo izuzetno veliko kada sam ukljucio lap top i prvo sto se pojavilo na njemu>>DEDA<< . Klikom na Deda, lap top otvara operativni sistem.
   Sve posle toga je prica koju svi na netu jako dobro znaju.

   ps. volim Toshibine akcije a jos vise njihove proizvode!!! Srecno svima koji ucestvuju na konkursu kratke price!!!
   Deda :P

2. Brz je DEda ;)

3. Prethodna otpada, morala da skratim, ima više od 300 reči. Evo priče za konkurs:

   Prvi put sam se odistinski zaljubila kad se negde krajem ’82. godine u život našeg VI-4 odeljenja uselila dva čudna primerka nesposobna da išta urade bez pomoći kasetofona, a možda i gumice za tegle. Jedan se zvao Spektrum, drugi Komodor.
   Na prvi zvuk sam se zaljubila, pošto baš nije imalo Bog-zna-šta da se vidi. Gledali k’o u božanstva i na isti način se odnosili. Krle i ja smo već posle dve godine sve pare skupljene za užinu ma’nito spiskavali na „Svet kompjutera“ i čitali ga dok slova ne izližemo. I odmah sam nekako znala šta volim u životu.. Gledala sam redovno „Star trek“ i bila opsednuta komunikatorima (alooo, ođe mobilniii!) i super-kompjuterima sa touch-screen-om. Htela sam jadna da jednom u životu i ja naredim: „Worp five!“ pa dumrem.
   A onda sam, desetak godina kasnije, počela da radim na televiziji. Posle par godina provedenih uz dve pokvarene pisaće mašine u našu redakciju sleteše dva komada najmodernijih PC 386. Frka i panika. Više su zagledani i strahopoštovani nego stelt u Buđanovcima. Ja srećna ko Nova Godina, milenijumska. A kad ga uključiš, sve iz MS-DOS-a, kakav Windows…izađe lepo crno na ekranu, slovo C, dve tačke, kosa crta, pa se ti jebi. Ako i kako znaš.
   Ja se tu opet zaljubila, i ta ljubav, evo, i dan danas nije prestala. Tako sam i ja ’94. dobila svog Limenka. Pentijum kec. Umrla sam od ljubavi. Iz odma’. I prvo sam uvela internet. Dial-up. Onaj „krrrrrrrrr-drrr-mrrrrrr-cijuuuuuuuuuuu“. Od tada smo napredovali i moj Limenko koji je sad pristojna četvorka, i internet i ja sa njima. Svuda sam zavirivala, sve sam istraživala, došla do mnogo divnih ljudi i korisnih informacija. Nisam znala šta je blog kad sam ga otvorila, vremenom naučila…radoznalo to.

   I možda je radoznalost stvarno ubila neku mačku, ali je definitivno od majmuna stvorila čoveka.

   Tamara Gočmanac aka Šaputalica
   FB profil: http://www.facebook.com/gocmanac

4. Može

5. Ja sam kupio Toshiba (C650D-15K) laptop pre mesec dana i sluzi me perfektno. Baterija traje 4h , na toshibinom sajtu mogu da nadjem puno korisnih programa koji mi olaksavaju koriscenje tako da kada budem ponovo kupovao laptop (za neku godinu) sigurno uzimam toshibu :)

6. Od kako znam za sebe bio sam zaintrigiran tehnologijom. U pocetku su to bili TV aparati, a kasnije i racunari. Toliko sam bio opcinjem racunarima, da sam nasao posao preko raspusta (’97) i sav novac koji sam zaradio dao na svoj prvi racunar (ne racunam Commodore 64 koji sam posedovao jer je sluzio samo kao konzola za igre). Ta 486-ica je sa svojih 133 MHz bila nesto najbolje sto mi se desilo u zivotu. Uz nju je dosao i 56K modem…moja veza sa svetom. Provodio sam dane (i noci) na internetu (za one mladje koji citaju ovo…verujte toliko je bio spor da vam je trebalo bukvalno dan i noc kako bi videli i nasli nesto interesantno).Ta moja zavisnost je prestala nakon sto je moj otac, dobivsi telefonski racun 10 puta veci nego obicno, pokupio sve kablove telefona i isekao ih. 2 godine smo bili bez telefona i interneta. Iako je kazna bila surova (barem za mene u to vreme), naucila me je da se kontrolisem…barem do pojave ADSL-a :D

   Sotirov Alex @ http://twitter.com/SotirovAlex

7. Prvi komp kupio je nekada vrlo davno moj tata, od nekog Ilije koji je ziveo iznad osnovne skole I bio je vrlo namracen i dosadan tip. Ne secam se cak ni koji je bio, ali se secam da sam bila vrlo mala I da je u to vreme bilo mnogo kul imati komp u odeljenju; jedino smo ga Pana I ja imali I jedno drugom smo prebacivali slike na floppy disku osecajuci se vrlo vazni. Bio je siv I drndao je, zujao, radio je najsporije na svetu, ali sam ga bas volela
   Prvi put kada sam ga ukljucila bila sam toliko ushicena, a nisam ni znala da na ikonicu treba klinknuti dva puta da bi se nesto otvorilo. Kakvo je to veliko razocarenje bilo kada sam kliknula.
   A ono nista.
   Ja kliknem.
   A ono nista.
   Tata je cak zvao tog Iliju I pitao sto li ovo ne radi, da bi mu ovaj, placuci od smeha objasnio da na ikonicu treba kliknuti dva puta.
   Jos kad sam otkrila internet, pttov dial up koji od 9puta, 7 nije hteo da se konektuje… a bila je tu I jedna igrica, potpuno glupa, raketicom se ide po svemiru, I preskacu se rupe I mali tuneli I imaju nivoi, ali je mogla da se igra paralelno sa muzikom sa cd-a, sto se tada cinilo potpuno neverovatno.
   Danas taj komp stoji negde na Zlatiboru, kod moje babe, ne koristi se vec godinama, ali mislim da bi I danas radio.
   A sada kada pomislim, mislim da mi nedostaje ta raketica.

8. Hipnoza. U početku sam koristio maštu da prodrem u svet nakon C:\ . Nije bilo boje, ali petnaestoinčno monohromatsko čudovište me je ipak hipnotisalo. Tipkao sam po tvrdoj debeloj tastaturi svojim dečačkim prstićima. Na stolu sa moje desne strane vibrirala je čaša klakera.

   Hipnoza. Prestao sam da koristim mozak. Bili su to čisti trenuci zabave i opuštanja. Osvajao sam svet po treći put, držeći miša sa kuglicom u desnoj ruci. Živopisne boje i zvuk prašume držale su me satima nad tastaturom koja je postala nežnije i tanja. Na stolu sa moje desne strane vibrirala je čaša piva.

   Hipnoza. Čovek se prvo susreo sa problemom: zakucati, a onda je smislio čekić. Koristim mozak do maksimuma. Ja i moj dvojezgraš, sa slikom realnijom od stvarnosti, svakodnevno devet sati crnčimo za gazdu. On više radi, a ja se više znojim. Tastaturu je zamenio touch screen, a na stolu sa moje desne strane vibrirala je šolja kafe da bi ostao budan.

9. http://www.facebook.com/DedaBor

   Evo sada dodajem link ka fb nalogu. Fan sam T naloga…
   Nadam se da ispunjavam uslove za ovu akciju. Izvinjavam se sto komentarisem u dva komentara. :P
   Veliki pozdrav od Deke :)))

10. Daleke devedeset pete, desio se moj prvi susret sa kompjuterom blesavih nazovi celih 100 herca brzine. Kanta kako sam je ja iz milosti nazivao, ili intelova 486ca DX4ka je bila moj prvi ostvareni elektronski san, i da budem iskren, nakon njega ni jedna novotarija me nece toliko oduseviti kao taj krsh koji sada negde na otpadu sanja o android ovcama kako preskacu baricu ulja.
    Znate kako se kaze. Prvi poljubac je vecno prvi poljubac.
    Nije to bio toliko poseban kompjuter koliko je bio poseban cd uredjaj. Kao i danasnji dvd uredjaji, i ovaj moj je izlazio napolje na isti nacin, ali, doticni je imao jos nesto. Poklopac kojeg ste morali da podignete kako bi ste stavili cd :)
    A monitor? Malenih 15 inca je osam godina sluzio besprekorno svaki dan. Malo li je? A onda jednog dana naprosto umro.
    Neocekivano.
    Na kraju, poslednji detalj. Danas kada god pogledam onog ludog Homera Simpsona secam se kako je taj moj prvi komp ispustao zvuke. Pa, bas kao nuklearna centrala. Nije ni cudo sto su pticice izbegavale moju sobu. Ah ta stara vremena..

11. Sve je počelo te davne … Bilo mi je divnih, ravnih i ponosnih osam, a njemu jedan dan, dakle… Negde pre deset godina.
    Sećam se samo da ga je tata doneo u ogromnoj belinea kutiji i da sam ja nestrpljivo sedela sa strane i čekala da se to sve namontira i sredi kako bih ga se dočepala sa svim svojim bogatim iskustvom rada na računaru, dakle… Videla sam ga prvi put u životu, recimo. Gledam ja njega, gleda on mene… I tako je saradnja otpočela.
    Kao pandorina kutija, ukratko rečeno. Najpre minesweeper, zatim pacman, pa paint. Preko painta, outlook expresa i naravno winampa, do današnjeg photoshopa, hotmaila i naravno winampa. Neke stvari se nikad ne menjaju :)
    Imali smo do sada par brakorazvodnih parnica, uglavnom jer je struja bila ljubomorna na besprekornu saradnju pa ga opalila nekoliko puta, te je izdahnuo u mukama, ali njegov duh se karmički preneo u novi-stari pc, sa sve LCD ekranom i dual corom.
    Sad smo svi srećni i zadovoljni, sem pokojnika, ali dobro… Ništa nije večno pa ni pentium 4 :)

12. Ja sam jedan od onih korisnika koji su laptop uvek želeli i uvek se plašili da ga imaju. Skorije putovanje nateralo me je da promenim stav. Naime, od sredine oktobra 2010te proveo sam mesec dana u Indiji kao fotograf i saradnik jedne dobrotvorne organizacije. Kod kuće je dobar mobilni telefon i profi fotoaparat sasvim lepo pokrivao moje potrebe, ali mesec dana bez kompjutera da pogledam i sredim slike bilo je nemoguće.
    Prvo, kad uporedite strah da na laptop nešto prospete sa realnom mogućnošću da vam ga neko ukrade ili da se u putu ošteti, nekako oba straha izblede. Drugo i možda važnije – nemate više glavobolju oko izbora: jedino Tošiba, sad samo koja, jer TO-šiba. Uzeo sam model Satellite C650 ako ikog zanima – i sada na njemu ovo kucam.
    Baš pre tri dana sam se vratio i evo spremam neki seminarski da završim studije srpskog jezika, književnosti i opšte lingvistike. Za mesec dana moja Tošiba preživela je truckanje po dvadesetak sela u oblasti Uttar Pradesh u severoistočnoj Indiji, prebrodila jedan dan monsunske kiše u Delhiju za koju ni ja ne znam kako se nisam udavio, iskašljala količinu prašine koju samo Indijski vozovi niže klase mogu da ponude, sažvakala preko hiljadu fotografija, uhvatila i najslabiji internet signal i vratila se sa mnom kući.
    Ispostavilo se da do sada garancija no-matter-what još uvek nije potrebna, ali shavatam da nije ponuđena uludo. Za mene, ovo je računar koji je zamenio sve ostale.
    Imam mnogo prijatelja i poznanika među blogerima, programerima, softverašima i hardverašima koje zovem kad mi treba pomoć oko računara ili kad imam problema sa nesanisom. Uvek kažem: ja samo želim da budem korisnik, što mi ne naprave nešto gde ne moram da se cimam? Sa Tošibom mogu da kažem da sam našao takav tim i uz njega ostajem.

13. Beše to nekad davno, početkom 80-ih godina prošlog veka, u vreme pre Interneta (baš davno, zar ne?) i pre pojave disketa (da, nekad su se i one koristile). Bilo je to nešto veliko i kabasto, pre nalik na Frikomov sandučar za sladoled nego na primerak sofisticirane tehnologije, ali na njemu se tih godina učilo programiranje na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu.

    Pomalo je ličio na dinosaurusa (što je donekle i bio) – u ogromnom „telu“ krilo se svega 64K memorije(!). Danas u 64K stane malo bogatiji e-mail potpis, ali to su bila neka druga vremena…

    Ne sećam se koliki je „poliglota“ bio, ali znam da je razumeo Fortran („inženjerski“ programski jezik, danas zastupljen otprilike koliko i latinski u svakodnevnom govoru). Priča se da su neki modeli razumeli i BASIC, Cobol, Forth, ALGOL i još neke jezike, ali ja nisam mogao to da proverim, jer za dijalog je potrebno dvoje, a on ni moj Fortran nije baš najbolje razumeo… ;)

    Nije, naravno, imao zvučnike, mikrofon, ni kameru, ni USB priključke… Ajd’ što ni miša nije imao, al’ nije imao ni monitor. Nikakav. Naravno, nameće se sasvim logično pitanje „Pa kako se programirao, kako su se unosile linije koda, kad ni monitora nije bilo?!?“. Na logično pitanje sleduje logičan odgovor – unosile su se preko bušenih kartica! Svaka kartica – jedna linija koda. :)

    Te kartice su generisale i jedinstveno iskustvo za koje su uskraćene mnoge kasnije generacije programera: programiraš satima, paziš na svaku tačku i zarez, razmak, sintaksu… i kreneš da ubaciš kartice u računar tačno definisanim redosledom, kad (AAAAARRGGHHHH!!!) – iz nebitno kog razloga, sve kartice završe na podu… :( A sad zamislite tu radost i zadovoljstvo kad ih treba sakupiti, pa ih ponovo složiti i poređati… Ne možete? Ja mogu. ;)

    Beše to IBM 1130, među nama, studentima, poznatiji kao „IBM pola dvanajs“. :)

    Predrag Milićević
    http://www.facebook.com/predrag.milicevic

14. Pa moja prica krece kada sam imao 3 godine, tada je bio moj prvi susret sa masinom nazvanom kompijuter….pre svega mi je najzanimljiviji od svih delova kompijutera bio mis…:) jer je to cudno kako ja nesto pomeram a neki mali cvrcak se vrti po ekranu….pa sam onda otkrio da to i klikce i nisam primetio da se razne stvari koje su na dekstopu pocele otvarati, e onda je ispala frka….kako sve otvorene prozorcice zatvoriti….ali dobro neko mi je skocio u pomoc….e od tada nisam ulazio u blizi kontakt sa raznim folderima….za mene su samo postajale igrice….i dete srecno…:))))

15. Sećam se, beše to davno… Pre čitavu deceniju, u kuću je stiglo novo čudo tehnologije. Strano, ogromno, mnogo veće od čuvene Sege – mege. Odjednom sam sa džojstika morala da pređem na miš, tastaturu, što je za moj dečji mozak bilo neshvatljivo.
    Majka i ja smo ga posmatrale, onako, s daljine. A tata je već odavno pohađao kurseve: “Vidite ovo veliko dugme? E tu se pali.”, ma znate već o čemu govorim!
    Tata je iskoristio svoje znanje da se pravi važan, te je laički tvrdio: “Šta god mu uradite, ne možete ga pokvariti!” A ja, klinka, imala sam prva kompjuter među drugarima i pokazivala sam im svoju novu igračku. Hvalila se kako “smem ući u tatin kompjuter” i kliktala na My Computer, a onda svom brzinom na iks u strahu da nešto ne pokvarim.
    Eeee, kad se samo setim čuvenih “256 igara”. Izbrisale su mi Segu vrlo brzo iz sećanja.
    Sada je sve mnogo drugačije, tata je ostao na “Vidite ovo veliko dugme? E tu se pali.” znanju, a ja poznajem svoj računar kao dlan, dok moj prvi, omiljeni komp i dalje služi moju majku.

16. Hmmm moj prvi susret sa racunarom bese 1994-te ili trece ne secam se tacno bio sam klinac imao je mali monitor koji je davao crno belu sliku glomaznu tastaturu i bio je bez misa. To je bilo na poslu mog oca koristili su ga za novinarske potrebe skidanje vesti sa tanjuga i bete i za stampanje istih, ali meni je sluzio za igrice. Igirce koje nisu ni nalik danasnjim igricama i dok su druga deca posle vrtica i skole isla na fudbal kosarku igrala se sa plasticnim igrackama ja sam sedeo u stolici i buljio u monitor Bio sam odusevljen odmah sam zaboravio na segu, sony, loptu i plasticne igracke… To je bio moj prvi susret sa racurarom

    http://www.facebook.com/Xermi

17. A k’o da je juce bilo…
    Daleke ,88 za vreme zimskog raspusta dođe mi ćale iz nemačke i kao novogodišnji poklon donese bratu i meni čuvenog debeljka (commodore 64). Ajoj, mojoj sreći nikad kraja, to mi je bila dugogodišnja simpatija još od kada sam ga nekoliko godina ranije video i probao kod sestre od ujaka a odmah u to vreme sam počeo da sakupljam kasetice sa video igrama. I tako smo mi nasu ljubav iz dana u dan negovali ko mladi zaljubljeni školarci. Čak smo i velike odmore provodili zajedno, morao sam svo vreme da provodim sa njim pa sam trcao kuci na pola sata igranja i druženja. Nije bilo šanse da ujutro pre polaska u školu ne odigram neku partiju, ili da dodjem kući a da prvo ne sednem za njim. Tu sam uglavnom i ručao i večerao. Tu sam se i uspavljivao sanjajuci da napravim prvi into za moju programersku grupu, tu su bili i pokusaji i napravljeni introi, koje i sada čuvam na nekoj kaseti sa mojim dragim debeljkom. Tako dodje i kraj školske godine a ja zamalo da ponavljam osmi razred. Ehh tad moji odlučiše da me ne puste da upišem školu koju sam voleo i koja je imala veze sa računarima, dadoše me na zanat al moju ljubav nisu mogli da zabrane. Nekako posle počeh da prodajem i igre snimljene na kasetama Rokera s moravu i ostalih popularnih a jeftinih izvođača, pa oglasi u Svetu kompjutera…
    I onda me život silom prilika odvuče na drugu stranu, al ne zadugo. Onda nekako dođe bratova jedinica, koju sam uglavnom ja više koristio, pa onda moja trojka, pa četvorka a nadam se uskoro i neki satelit. A ja i dalje provodim najveći deo svoga vremena uz meni najveću ljubav rado se sećajući mog debeljka.
    Forever in love!

    Branislav Bane Smiljkovic aka Flying_man
    FaceBook profil: http://www.facebook.com/FlyingMan001

18. Godina je 1997. Peti razred osnovne škole. Oktobar. Proslo vece sam dobio kompjuter.
    Naravno, ustajem prvi. Mesec dana pre toga, nauružao sam se znanjem iz Window-s 98 biblije.

    Odmah sam se sjurio do kompjutera i uključio ga, da bi me sačekala poruka “please login, enter username i password…”
    Znoj, graške znoja na mom čelu. Šta sada da radim?! Da samo ugasim komp i sačekam da se neko probudi i pravim se blesav? – Ne. Ne mogu samo da ugasim komp na taster, čitao sam o tome, nešto će se pokvariti… Hmmm… DA! Sećam se! U knjizi je bilo priče o tome da, ako na ekranu nije prikazano start dugme postoji kombinacija tastera za njegovo prikazivanje! (otvara se knjiga i brsti se po sadržaju….) AHA! CTRL+ESC taster! Osmeh na licu, pogled ka monitoru, pogled u tastaturu, i mokrim rukama od napetosti pritiskam tastere istovremeno.
    – Ništa.
    ?????? Nešto nisam uradio kako treba. Da, sigurno je to. ‘ajde opet.
    KLIK+KLIK
    -Ništa.
    !!!!????? Šta sada!? Nemam više ideja, ne znam šta da upišem u ova polja… – Taman kada sam izgubio svaku nadu, odlučih! Ima da pritisnem OK pa šta bude! Baš me briga! Da, to ću da uradim!
    – Miš u ruke, kotrljanje kuglice do OK tastera.
    Mislim da je to bilo najduže putovanje koje je taj miš ikada prešao. Okolo-naokolo, sve sam činio samo da bih nekako izbegao da uradim kliktanje na OK. Međutim, znao sam da odlažem neizbežno *KLIK*, i zato sam se odlučio da pritisnem ENTER na tastaturi. I bi tako.
    Prozorčić je nestao, predivna melodija login-a odsvirala, “Start” dugme se pojavilo! SREEEEĆAAAAA! :D
    Odmah sam proverio da li bilo nekih posledica. Restart Windows-a, login ekran, ENTER, “Start” dugme = (SREEEEĆAAAAA!!!!)^2 :D

    Eto, tako je meni u pamćenju ostalo urezano moje prvo iskustvo sa kompjuterom. Ludo i nezaboravno :)

19. Oduvek su me privlačili računari i digitalna elektronika uopšte, tu mi je uvek sve bilo jasno, crno je ili belo, nikad sivo, nikad nestabilno. To je moj teren.

    Bio sam stariji osnovac kad je ’87 u mom gradu otvoren klub nalik na današnje igraonice, gde su jednu sobu nazvali računarskim kabinetom i postavili 12-ak računara MISEDO, par kasetofona i jednu 8″ disketnu jedinicu. Sam računar je naravno smešan po sadašnjim merilima ali kako nisam mogao sebi priuštiti nikakav postao sam svakodnevni posetilac kluba. Brzo sam se snašao i otkrio oduševljenje posle svakog uspešno napisanog programa. Napraviti nešto iz ničega, bukvalno iz ništavila, i dati mu funkcionalnost, život, me je motivisala da nastavim i da svaka naredna igrica bude bolja i lepša. Ne treba zaboraviti ni zadivljene klince koji su kibicovali sa strane gledajući kako nastaje igrica. Neke od njih sam time motivisao da i sami programiraju.

    Posle dve godine skupilo se 10-ak dobrih igrica koje sam potpisao imenom “Ghost Soft” i podelio klincima na kasetama. Nisam se mogao načuditi kad sam sledeće godine na prvom času Informatike u srednjoj školi, u školskom kabinetu, našao kopiju te kasete. Profesorka mi je objasnila da joj kaseta služi da pokaže učenicima šta se na Misedu može napraviti.

    Ipak nije bilo uzaludno.

    A šta je bilo kasnije? Eto, izmenjao se računara od PC XT-a na ovamo više ni ne znam koliko a ovo vam pišem s moje Tošibice (satellite L100).

20. Moji roditelji su otisli da uzmu kompjuter koji su osvojili u nagradnoj igri. Tada u mojoj ulici niko nije imao kompjuter. Moja sestra i ja smo sa nestrpljenjem cekale da ga nasi roditelji donesu. Kada su napokon stigli s njim, bila sam zadivljena. U zivotu nisam videla kompjuter uzivo. Videti ga na televiziji i u stvarnosti nije isto… Za mene je to bilo nesto potpuno novo, potpuno drugi svet, od cudnog monitora koji je licio na tv, preko kucista koje mi je licilo na nekog robota, pa sve do misa koji sam pritiskala bez prestanka u nadi da ce nesto da uradi. Nakon sto mi je mama uzela mis okomila sam se na kuciste. Prvo sam ispritiskala dugmice na kucistu, a zatim sam pokusala da ga otvorim kako bih videla sta se nalazi unutra, ali me je tata udaljio od kompjutera da ga ne bih pokvarila pre nego sto smo ga i upalili. Paljenje kompjutera – najzanimljivija stvar na svetu u tom trenutku. Toliko je boja bilo na tom ekranu. Da sam bila u mogucnosti, bila bih zalepljena za ekran. Ali, naravno, nisam. Moj tata mi je stalno pokazivao nove stvari na komjuteru i objasnjavao mi sta je za sta i kako sta funkcionise. Mada bih ja uvek zaboravila sta mi je on sve ispricao. Zbog njegove price ja sam se uglavnom i pravila da znam sta kompjuter radi i kako funkcionise i zbog toga se cesto kvario. Bilo mi je jako zanimljivo da ceprkam po folderima i slusam one cudne zvuke koje je kompjuter ispustao svaki put kad bih ja nesto zeznula. Najsmesnije je bilo sestrino i moje igranje igrica – udaranje prsticima o tastaturu i neprekidno kliktanje misa uz zanimljive zvukove nas dve i samog kompjutera. Zahvaljujuci nama kompjuter je ziveo oko 2 godine, ali posluzio je svrsi… :)

21. Iako nije striktno vezana za jedan računar, nego za više, evo priče:

    Kada sam 1991. godine počela da radim u jednoj od prvih veleprodaja računarske opreme na ovim prostorima kao komercijalista, nisam znala ništa o funkcionisanju i komponentama računara. Međutim, tadašnje gazde računale su na to da će novopečeni komercijalista morati za kratko vreme dobro da „zapne“ i da nauči što više o ovoj problematici, jer novci ne mogu da čekaju…
    I tako, uz pomoć kolega programera (koji su usput bez prestanka spominjali nekakav TCP/IP i izgovarali druge „čudne“ reči… a čije značenje sam i ja kroz neko vreme dobro utvrdila) počela sam da učim. Vredno. U početku, na telefonske pozive su se prvo javljali oni, dok sam ih ja slušala sa izoštrenom koncentracijom, ali kako je odmicalo vreme (a u pitanju su bili dani!..) sve češće sam ja dobijala slušalicu u ruke.
    Jednom prilikom, recimo posle dve nedelje od početka ovog mog vatrenog krštenja, podigla sam slušalicu, ali avaj… Sa druge strane žice našao se neko, kome su baš jako trebale neke informacije vezane za računare, a ko se ujedno, takođe jako dobro razumeo u ono što traži. Ništa ga živo nisam razumela! To nisu bila „obična“ pitanja… Kolega programer stao je pored mene, pa dok sam ja doslovce glasno ponavljala pitanja mog telefonskog sagovornika, dotle je kolega tiho izgovarao odgovore, a ja sam ih uporno ponavljala u slušalicu. Bilo je puno pitanja sa jedne strane, a isto toliko odgovora sa druge strane… Sve je to trajalo i trajalo. Bila sam sva u grču, znoj me oblio, da bi se razgovor završio tako što mi je kupac, sa one strane žice, rekao: „Hvala, bili ste vrlo ljubazni, ali posebno moram da pohvalim vašeg suflera!“
    Razume se, posle dva meseca intenzivnog učenja i rada, nije me zbunjivalo više nijedno jedino pitanje.

22. Bože, ni sam ne znam koliko puta sam poslednjih godina… ma kakvih godina, nedelja, reinstalirao sistem na svojoj desktop krntiji (ponekad i 4x dnevno!). Pojavljivali su se problemi koje ni Microsoft – Bil Gejts lično nije umeo da reši. Bilo je krajnje vreme da siroti desktop ode u staro gvožđe.

    Fakultet se bližio kraju i meni kao dizajneru i DJ-u bila je potrebna pouzdana mašina. Očevu sugestiju da “uzmem neki skuplji, bolji” sam doslovno shvatio i tada je krenula agonija danonoćne potrage za savršenim laptopom…

    Par prijatelja je imalo Toshibu pa sam polako svoju potragu sveo na pomenuti brend i došao do savršenstva zvanog Satellite A500. Kod nas ga tada još nije bilo u prodaji a komšija je baš trebao da krene iz Švajcarske :) Odlučio sam da to bude model T.S. A500-159 a tata je odlučio da me se odrekne kada je čuo cenu koja nije bila visoka u odnosu na odličan kavalitet proizvoda. Nekako sam uspeo da izguram tu priču oko laptopa i da sačuvam tatu.

    Stigao je nedelju dana kasnije… ja sam već spremio rukavice… samo pakovanje je bilo sjajno pa sam par stotinki oklevao da ga otvorim… Onda sam otvorio i nisam izašao iz kuće naredne dve nedelje! Mislim, trebalo je naći savršeni wallpaper, sve najnovije programe, podesiti face recognition, tv tuner, prebaciti pola života sa desktopa itd.
    Vredi svaki potrošeni cent budući da ga koristim za posao i naravno za zabavu.

    I tako jednog jutra pre par meseci, kada sam se vraćao sa DJ tezge, napadnu me trojica “patriota” a ja u jednoj ruci držim laptop u drugoj slušalice i uhvatim sebe kako telom štitim laptop jer ipak se na njemu nalazi sve što sam stvorio. Srećom nije bilo ozbiljnijih povreda ni mene ni laptopa ali sam naučio koliko je bitan back up ;)

    Željko Stanojević
    [email protected]
    060 71 73 802

23. Sećam se da je bio ponedeljak. 1. septembar moj prvi dan u novoj školi. Srednjoj elektrotehničkoj.. Ja tek napunio 15 godina i naravno kao i svi klinci u tim godinama mislio sam da sam popio svu pamet ovog sveta. Samim izborom škole sam to i potvrđivao jer dok su svi moji drugovi upisali gimnaziju, ja sam iako poptpuno netalentovan za fiziku i matemtiku upisao smer elektrotehničar računara. Što? Zato što sam sebe zamišljao kao odraslog čoveka koji sedi za računarom.

    Jedva sam dočekao čas informatike, pošto se na ostalim časovima na nezadovoljstvo kompletnog razreda nismo bavili računarima. Kada sam ušao u kabinet informatike sačekao nas je blago zujanje okupljenih Pentium 3 tek kupljenih i profesor stariji čovek, sed sa sedim brkovima, koji nas je trebao podučavati informatici. Ja sam sedeo za svojim računarom koji sam delio sa jos jednim drugom, kao ispred neke svetinje koja nas apsolutno ne zaslužuje. Međutim Vladan nije mislio tako. -Daj Vlado upali igrice. Ja sam ga zbunjeno pogledao i prošaputao sve vreme gledajući u profesora koji je upisivao čas. – Zar nije rekao da ništa ne diramo bez njegovog uputstva? -Ma neće nas ni videti bre, opusti se. Pred mojim očima se odjednom ukazaše fliperi, koje sam do tada mogao gledati samo kod komšije koji je bio pravi ekspert u toj igrici. -Igramo po lopticu. Klimajući glavom prihvatih tu informaciju opčinjen svetlima i malom belom kuglom koja je počela leteti po ekranu. -Evo sad si ti na redu, reče Vladan – Nisam odavno igrao pa sam ispao iz forme reče pravdajući se. Ja sam počeo udarati po snežno beloj tastaturi nemajući uopšte osećaja za vreme i stvarnost. Trudio sam se što duže da ostanem u igri pokušavajući da nadmašim Vladanov rezultat. – Daniloviću!! Odjednom zagrne glas iza mene. Je l si ti zato došao ovde? Da se igraš? Profesor je stajao iza mene. Iz njeg je iybijala ljutina tako karakteristična za te profesore starog kova. -Ne profesore, ne znam šta mi bi. -Izađi napolje i ne dolazi sledeći put ako ne znaš da se ponašaš. Bilo je to moje prvo izbacivanje sa časa. Pokunjeno sam izašao u sebe psujući i sebe i fliper, i Vladana koji se samo smeljujio dok sam ja izlazio iz učionice.

    Danas se svemu tome smejem. Naučio sam na računaru puno toga. Ali da vam kažem iskreno i dalje osećam izvestan respekt kad sednem ispred monitora.

24. To je, kažu, bio PC. Victor. Šveđanin. Zelenog ekrana. Sa crveno-narandžastim slovom O u logou. Možda to sad nije važno ali imao je on čak 1MB RAM-a i 20 MB hard disk, a sve je to gurao srčani procesor sa pulsom od 8Mhz. Roditelji su nam dali nešto novaca, brat je kupio lovačku pušku, bokericu, a ja – kompjuter.

    Možda danas nekome izgleda to kao slabašna mašina, ali ona je uporno par godina slala stotine faksova svake noći, i održavala celu bazu od 20.000 firmi zajedno sa njihovim željama koje su se menjale iz dana u dan. I ne samo to – borio se sam protiv najjačeg konkurenta opremljenog sa 40 najnovijih 486 kompjutera. I to uspešno. Kako mu i ime kaže – pobednički. Poput malog brdskog konja gurao je on godinama sve šta sam od njega tražio. Toliko poslušno, da i kada je šum ventilatora zauvek prestao da skreće pažnju na njegovo prisustvo, onako razdvojen na delove, monitor me gledao sa police, podsećajući na neke zajedničke trenutke. Kada sam po 3 dana bez spavanja ostajao za njim, a disk hladio i dodatnim ventilatorom.

    Yankee doodle dandi nikad na njemu nije odsvirao ni par svojih tonova. Čuvao sam ga bolje od sebe. Ja bih se i razboleo i zakačio neki virus – on, nikada.

    Sećam se, dobro se sećam, već dugo je bio penzionisan, izvukao sam ga iz podruma, obrisao prašinu sa njega, uključio u struju i poznato zujanje ventilatora i pucketavi zvuk monitora kad mu približim ruku, vratio me desetak godina u prošlost. Kada smo zajedno osvajali neke nove prostore, kada je, đubre jedno, odbio da prikazuje sliku a mene drmnula struja dok sam pokušavao da vidim šta mu je, kada smo krstarili Sezam BBS-om i načinili prve korake na tom čudnom Internetu.

    Mali, zeleni, slabašni, srčani pobednik.

    Saša Jovanović
    [email protected]
    0600800021
    http://www.sasajovanovic.com

25. To je, kažu, bio PC. Victor. Šveđanin. Zelenog ekrana. Sa crveno-narandžastim slovom O u logou. Možda to sad nije važno ali imao je on čak 1MB RAM-a i 20 MB hard disk, a sve je to gurao srčani procesor sa pulsom od 8Mhz. Roditelji su nam dali nešto novaca, brat je kupio lovačku pušku, bokericu, a ja – kompjuter.

    Možda danas nekome izgleda to kao slabašna mašina, ali ona je uporno par godina slala stotine faksova svake noći, i održavala celu bazu od 20.000 firmi zajedno sa njihovim željama koje su se menjale iz dana u dan. I ne samo to – borio se sam protiv najjačeg konkurenta opremljenog sa 40 najnovijih 486 kompjutera. I to uspešno. Kako mu i ime kaže – pobednički. Poput malog brdskog konja gurao je on godinama sve šta sam od njega tražio. Toliko poslušno, da i kada je šum ventilatora zauvek prestao da skreće pažnju na njegovo prisustvo, onako razdvojen na delove, monitor me gledao sa police, podsećajući na neke zajedničke trenutke. Kada sam po 3 dana bez spavanja ostajao za njim, a disk hladio i dodatnim ventilatorom.

    Yankee doodle dandi nikad na njemu nije odsvirao ni par svojih tonova. Čuvao sam ga bolje od sebe. Ja bih se i razboleo i zakačio neki virus – on, nikada.

    Sećam se, dobro se sećam, već dugo je bio penzionisan, izvukao sam ga iz podruma, obrisao prašinu sa njega, uključio u struju i poznato zujanje ventilatora i pucketavi zvuk monitora kad mu približim ruku, vratio me desetak godina u prošlost. Kada smo zajedno osvajali neke nove prostore, kada je, đubre jedno, odbio da prikazuje sliku a mene drmnula struja dok sam pokušavao da vidim šta mu je, kada smo krstarili Sezam BBS-om i načinili prve korake na tom čudnom Internetu.
    Mali, zeleni, slabašni, srčani pobednik.

    Saša Jovanović
    [email protected]
    http://www.sasajovanovic.com
    0600800021

26. To je bila neka ’93, 94’ta godina….
    Sećam se, ćale (frik za tehniku – hvala mu na tom genetskom nasleđu) unosi kućište pod miškom… Još tri puta je išao do auta po ostatak, sve noseći deo po deo, predostrožnosti radi… Srećom, još tad se mislilo na potencijalne korisnike – idiote, pa smo svojeručno izveli proces povezivanja svega po principu – uključi gde može da se ubode ( za tričavih 45 minuta)… I onda, magično klik dugmeta za napajanje, i sve je počelo… Crna pozadina, narandžaste slike koje proleću, i legendarno C:\> sa trepćućom linijom… Buljio sam u ekran minimum sat vremena, kao začaran… Početna euforija je malo splasnula kada sam shvatio da kompjuter služi uglavnom za to da ti kaže da si pogrešio, šta god da veselo iskuckaš po tastaturi… Isto tako, dotični nije imao razumevanja za moje tadašnje nepoznavanje engleskog jezika… Ali je zato euforija doživela vrhunac kada je svratio ćaletov ortak, programer iz opštine, i uveo nas u svet Sokobana, Prehistorika i Princa od Persije… Zbogom školo, zbogom učenje, zbogom sve ostalo sem kompjutera… Mladi noću, matori danju, nesrećnik nije gašen ko zna koliko… Sokoban smo sanjali, o Princu se pričalo tokom obroka, Prehistorik smo igrali svi zajedno… Bile su to nedelje i nedelje apsolutne sreće i porodičnog uživanja… A onda su se jednog dana pojavile tatine kolege iz firme u kojoj je tada radio, i rekle mu da mora da vrati kompjuter… Koja depresija! Danima muk u kući, neverica i poneki osmeh zbog ćaletove gluposti…. Na novi komp smo čekali posle dugo, i bio je stvarno naš, al’ taj prvi ću pamtiti ceo život…

27. Devedesetih godina u Srbiji, zemlji u kojoj živim, bio je pojam imati računar, bilo kakav. Znao se tačan broj ljudi koji ga imaju i oni nisu bili nazivani imenima, nego: “E, to je taj koji ima kompjuter!” Retki od njih su imali internet. Sećate li se onog zvuka pulsne centrale koji okreće broj dok vi ljubite svoj monitor, tepate mu i molite sve centrale sveta da se ujedine i priključe vas na internet? Ja se sećam. Dobro se sećam.
    Danas, kad posmatram sebe i tadašnju tehnologiju, sve ima drugačiji smisao. Danas ne morate da gledate kablove na vašim banderama i pitate se da li će kiša prekinuti vašu konekciju. Danas mnogi mogu sedeti u udobnim foteljama, držati svoj laptop u krilu i gledati film, na primer. Kažem mnogi, tj. oni koji imaju sreće.
    2010. u Srbiji, zemlji u kojoj živim, podrazumeva se da imate laptop. Ja ga nemam.

28. Mmmm .. TOSHIBA , zvuci tako dobro ! Tako bi se velicanstveno uklopio u moj styling! To bi bio moj prvi BRZ,MOCAN racunar!!..
    Moj prvi, ujedno i sadasnji racunar, krenuo je lagano da posustaje u ovom ludom tempu. Kroz njega sam dobila puno dobrih vesti, sjajnih informacija, inspiracije.Volim ga ali i on i ja znamo da se blizi kraj nasem druzenju. Ipak, on je tako drag da je ponudio svoju tastaturu za ovu poruku. I naravno- glasa za mene!!! Ucinite mu tako malo !! :)

29. Ne sećam se godine, ni datum, ali znam da su bile neke srednje i oskudne devedesete.Okupili smo se kod kumova da proslavimo neki dogadjaj , kojeg se takođe ne sećam, ali se i danas sećam njega, koga su mnogi odavno zaboravili.Stajao je nedaleko od starijeg polubrata koji je bio daleko veći i neinteresantniji od ovog mnogo pametnijeg mališana.Ovaj stariji i ružniji je bio televizor, a ovaj drugi, maleni, koji me pozivao da mu se približim i poigram se sa njim je bio jedan od prvih računara (za mene definitivno prvi), čije mi se ime duboko urezalo u pamćenje.Komodore.
    Prišla sam mu stidljivo i bojažljivo, baš onako kako sam prilazila i upoznavala se sa novim drugarima.Ubrzo su se na njegovom licu pojavile reči, u znak dobrodošlice i poziva na druženje.Igra je počela, ne sećam se koja, jer je bilo davno, ali se sećam da smo se lepo zabavili.On mi je postavljao zadatke i prepreke u našoj igri, a ja sam se trudila da ih sa puno pažnje i strpljenja rešavam, kao i sve drugo u životu.Da, bila je to samo igrica, za današnju decu naviknutu na svaremenu tehniku verovatno neinteresantna, ali za mene je to bilo više od igre…Tog trenutka ni slutila nisam kakvo će mesto i ulogu kompjuter imati u mom životu, da će mi pomagati u poslu, da će me obrazovati, da ce sa mnom podeliti moja razmišljanja i priče, da će me zabavljati, da ću ga nositi svuda sa sobom, da će me odvesti u najudaljenije kutke zemaljske kugle, da će me upoznati sa nekim koga ću zagrliti i poljubiti i da ce postati sastavni deo mog života.
    Komodore se odavno iselio iz kuće mog kuma na ko zna koje mesto, ali u mom sećanju i dalje stoji na stolu pored prozora…

30. Bio sam mali. On je bio tu. Kao TV samo bolje. Mogao sam da ga kontrolišem…tačnije mislio sam da mogu. Kad god bih nacrtao kvadratic ili pravougaonik na ekranu on bi nestao. Došao je čika, i sa osmehom uradio nešto suviše brzo da bih zapamtio. Pojavio se beli ekran umesto cveća koje je bilo tu malo pre. Probao sam ponovo, jer su me svi gledali, kao da su samo čekali. Kvadratic je ostao! Sreća je bila neizmerna, ali je ekran brzo bio popunjen kvadraticima. Nije bilo mesta za josh jedan. Bio sam nemoćan, kao i kada kvadratici nisu hteli da ostaju na cveću. Očajan pogledao sam čiku, i on je (opet uz onaj osmeh) uradio nešto i ponovo sve prepustio meni. kada sam kliknuo i mahao levo-desno kvadratici su nestajali! Mrzeo sam njegov osmeh! Osmeh je značio moć, međutim koliko god se smešio nisam uspevao ono što sam želeo. Vreme je prolazilo, a ja sam saznavao sam principe, tajne i mogucnosti “paint-a”. Osetio sam da imam moć, i želeo sam još (a moć je tek dolazila)! Igrice! Svemirski Džojstici i automobilske komande. Internet…wow! potpuno nova moć. Moći su se ređale, mogao sam da uradim šta god sam želeo, jer sam znao kako ili sam znao ko zna kako. Popularno “hakovanje skriptama” u školske računare, sakrivanje tragova, ip-ova, automatska tajmirana brisanja, snimanja, “rupe” u osnovnim sistemima, filmovi, muzika…moć, osmeh, moć, osmeh, moć, osmeh… i onda potpuno depriviran, sedim ispred 24 inča ekrana, mašine koja može da pokrene bilo koju najnoviju igru u punom kvalitetu, mišem od 150$ specijalno dizaniran za levoruke, savršenog 5.1 ozvučenja i klikcem “Refresh” dugme 10 minuta! Moć i odgovornost uvek treba “upgrade-ovati” istovremeno. hvala

31. Moj prvi računar

    Prvi klik, evo ga i dvoklik, dva puta dvoklik, šta sve od danas mogu da radim na računaru. Prvo slovo, drugo, treće i više nema dosadnih olovaka koje stalno moram zarezivati, nema više papira koji se samo gomilaju jedan na drugi i tome nikada kraja, zašto da učim i pamtim kada moj računar sve to može da odradi samo jednim dvoklikom. A novonastalo slobodno vreme posto nema vise ucenja lako cemo zameniti akcionim, strateškim i sporskim igricama. Više me uopste ne boli glava kada treba da čitam lektiru, moj računar je priključen na internet mrezu koja mi od trista stranica napravi tri, a od šesto napravi šest, tako da ja sada dnevno mogu procitati i po dve, tri lektire. I više volim preko svoje web kamere da pricam sa rođakom iz Holandije,jer redovno dobijem batine kada stigne račun za telefon,veoma sam zahvalan svom računaru za sve sto mi je pomogao u zivotu.

32. DOBAR, RĐAV, ZAO…

    Jedna, možda i jedina prednost posedovanja ovolikog broja godina je što postoji sasvim solidan materijal za roman u nastavcima a kamoli za pričicu od 300 reči. Još kada se dotične poklope sa gotovo kompletnom istorijom računara… eto meni Toshibe:)
    Prvi comp koji sam upoznao bio je glumac u jednom čuvenom filmu. Ozloglašeni negativac uporno je odbijao da bude isključen iako je pretio da uništi spaceship kojim su glavni junaci jurili tajanstveni crni megalit. U amerskim filmovima obično pobeđuju dobri momci pa je zli HAL posle dosta peripetija ipak ućutao.
    Kao zaluđenik za hi-fi i muzičar u pokušaju, upisao sam elektroniku da pravim najkvalitetnija i najglasnija pojačala. Ni na kraj pameti nisu mi padali kompjuteri – IT stručnjaci su u to vreme bili traženi otprilike koliko i kosmonauti. Dok se nije pojavio Sir Clive…
    Ipak, malo crno, ručno lemljeno čudo sa gumicama, koje staje na dlan (a ne zove se FOLIO), nije bio moj prvi comp. Bušio sam i ja kartice koje sam pakovao u regal po imenu IBM 1130 sve dok mi nije rešio kvadratnu jednačinu.
    Euforiju koja je započela te ’81. ne možemo porediti ni sa čim poznatim u ljudskoj istoriji. Uz očekivana lutanja i bezbroj modela koji su nastajali i propadali preko noći (među njima i nekoliko proizvoda „domaće pameti“) kompjuteri su se bezobrazno uvukli u domove „običnih ljudi“ i niste više morali da se zovete NASA, CIA i sl. pa da osetite magični dodir tastera pod prstima. Clive Sinclair se obogatio, dobio od Njenog Visočanstava ono „Sir“ ispred imena, a zatim spiskao sve pare na smešni prototip ekološkog elektromobila… Ja sam odustao od pojačala i hipnotisan pošao za sviračem… Ne znam koliko sam ih kasnije promenio ali crni Spektrum zauvek zauzima počasno mesto na mojoj polici. Još samo da mu se pridruži FOLIO…

33. Moje prvo iskustvo sa računarima

    Bilo je to jednog sasvim običnog kišnog oktobarskog prepodneva osamdeset i neke godine već prošlog veka. Na srednjoškolskoj praksi, ne sluteći ništa, ušao sam u računarski centar jedne od tada moćnih banaka. I šta sam zatekao?

    Za ogromnim računarskim pultom, sedela je stasita riđokosa lepotica, u belom mantilu, iz kojeg su samo uspele da pobegnu vrtoglavo duge preplanule noge. I poput dirigenta, vešto je upravljala simfonijom krhkih diskova ,koji su mi ličili na velike čokoladne torte. Mislim da je prošlo par minuta, koliko mi je trebalo da rukom vratim vilicu u njeno prvobitno ležište. I još par da dođem sebi.

    Od tada su računari moja druga ljubav. Čak i profesionalna orjentacija! Svakog dana su sve kompaktniji i sve moćniji! Zavodljivi su poput žena. Moćan hardver koji neminovno prati i na trenutke problematičan softver. No bez njih se ne može!

    No,nikada više nisam sreo lepoticu koja me je inspirisala na ovu ljubav. Utehu, poput pijanca, utapam u informatičkim vodama. Kao sada!

34. Hokus – pokus ?

    Razmaženo derište!!! Dobrim dijelom to sam i ostala, samo što više nemam finansijsku podlogu koja bi ispratila sve moje prohtjeve. No te davne 2001. dodine, radilo se, odnosno tata je zarađivao i za svoju mezimicu i njene krikove bi sve učinio. Ja kao student druge godine žurnaliste te godine sam otkrila dvije stvari, tačnije tri. Računar treba znati da koristiš nije dovoljno da ga imaš u sobi, Google je veoma bitna i koristna stvar i treća da sam za tim otkrićima zakasnila barem jedno desetak godina.

    Bijel kao što više nikada neće biti, u moju sobu (koju dijelih sa sestrom) ušetali su sastavni dijelovi valjda nekog Pentiuma II il sl. Ljubazne čike povezaše ono što će kasnije postati moje šesto čulo, i otvori se magični Windows. U sunce ti, šta sad da radim, vidi ono dole START mora da tu treba i krenuti. Sa svakim novim klikom mantalo mi se u glavi kao da sam pretjerala u alkoholnim kombinacijama. Svega tri min i ugasih mašinu, da se ne bi ovi moji moždani vijci pregrijali. Prošlo je nekoliko dana dok sam se psihički ojačala za novi susret sa trećom vrstom. Prošlo je od toga i godina, neke su se vještine izučile, neke nikada nisu ni bile mi interesantne.

    Moj pokusni kunić je, sasvim razumljivo, nakon svih eksperimentisanja od samoučenja malko prolupao…Ah a tek prva dial-up konekcija, i ti sati iščekivanja da se učita internet stranica, ko je tad mogao da nadmaši taj adrenalinski talas… Ostaće zapamćena tatina rečenica “jesam ja tu mašinu onoliko platio da bi je sad bacila”, ah kako objasniti njemu da se svijet brzo razvija… pa nije to kao da si kupio nesalomivog Golfa II.

35. Od kad sam pre nešto više od godinu dana u kuću unela laptop, ništa više nije kao pre. Kuća je dobila novi ukras, porodica još jednog potrošača struje, a moj život je dobio nivi smisao.
    Svog novog kućnog ljubimca nazvala sam Tošibče. Dobio je počasno mesto – u kuhinji, to je najsvetlija i najprijatnija prostorija u kući, a uz to, osim mene, niko drugi ne provodi u njoj više vremena nego što je to potrebno da se obavi redovni ritual ishrane. Sve ostalo vreme, nas dvoje smo sami, Tošbče i ja.
    Pomalo sam ljubomorna na sve one koji stave ruku na njega, on je samo moj. Mnogo brinem, kada ga neko od dece pozajmi na kratko, uvek strepim da mu se nešto ne desi, da se ne omakne sa stola ili da čaša soka ne polije njegovu nežnu tastaturu. Ne bih podnela da mu se nešto desi.
    Tošbče je poslednji sa kim se pozdravljam pred spavanje i prvi kome poželim dobro jutro. On je onaj zbog koga žurim kući nakon radnog vremena i koga prvog pomazim kad stignem. Često mi je u mislima dok sam van kuće, da se ne plašim za njegovu sigurnost, nosila bih ga svud sa sobom.
    PS. Nemojte samo da moj muž čuje za ovo – ne bih podnela da nas razdvoji.

36. “Vidis ovo!” – moj mali brat vec sa nestrpljenjem uzima drugi, cist papir i opet crta kockice dok ja pokusavam da skontam gde li je i kad je uspeo da nauci sve te stvari. Pa zar ne zna da sam ja zelenjak, priroda i muzika su moji Bogovi a te kockice on moze da crta koliko hoce to je samo produkt nekog ludaka koji ocigledno nije imao problema sa strujom u zivotu a i definitivno se nije nalazio medju gomilu rusa kao ja, koji svi rade istu stvar – bulje u elektricne kocke… ” evo ovako, ovde kliknes dva put levim klikom onda ti se otvori ovo, pa onda trazis gore google – to je sajt koji ce ti pomoci da nadjes sta god trazis i svaki put ti se otvara nova strana, ajde , nemoj da se plasis, neces pokvariti komp… osim ako ne budes opet radoznala kao po obicaju”. – ” ma ne brini, ovi rusi ovde valjda sluze necemu, a ne samo da uce hebrejski, znas valjda da samo zelim da se cujem sa njim” … odkako smo pobegli za israel, vise mi nije bilo bitno ni Bog ni priroda, ova kocka je jedini nacin da stupim opet u kontakt sa njim da znam da ga je bomba ipak promasila. Sedim u prihvatnom centru, i sobi sa kompjuterima i puno rusa oko mene koji su dosli da nastave karijeru sa programerstvom i pitam se da li cu ipak znati da kliknem… ajde, ajde to je samo obicna masina, isto kao kad vozis traktor – naucis komande i to je to, ali me ove burazerove kockice na papiru uzasno zbunjuju. Odjednom, kao iz vedra neba neko u sobi psuje na cistom srpskom – ” zar niko od vas “genijalaca” ne zna da pokrene ovo cudo ! ” pogledam na ekran kod njega, sve se ukocilo, pogledam kod mene – vec sam na icq i cekam dragog
    ” u cemu je problem ” pravim se ja vazna i prilazim kompjuteru i iskljucujem ga, setivsi se mog matorog svaki put kad je popravljao neki gramofon ili radio po kuci, – ” probaj sad mozda radi ”
    Dragi je kasnije dosao i opet kasnije otisao ali jedno je ostalo…. ta ista kocka danas pise note i zvukove sa mnom – otkrivan nove prostore gde nogu slobodno da se igram i pravim nove zvukove i svi oni ljudi koji su nestali jer sam pobegla od ljudske mrznje, vratili su se u tu istu kocku – bez koje zivot nema isti smisao… i savrseno ide uz mog boga prirode i muzike

37. Nešto što se zove “Klub mikroračunarske tehnike”, zvuči tako soc-realistički. U novosadskoj srednjoj elektrotehničkoj školi, sredinom bezbrižnih osamdesetih, u jednom takvom klubu, podgrevale su se tinejdžerske pasije prema računarima. U dvadesetak „kvadrata“, sa leve strane domaći Galeb, Velebit i Galaksija, sa desne obično neko donese Spectrum. Između navedene „tehnike“, tiska se barem tuce opčinjenih srednjoškolaca. Utorkom i četvrtkom. Čeka se red, kucka se BASIC, učitava se software sa kasetofona, prepričavaju „podvizi“ i hardverska obećanja rođaka gastarbajtera.

    Tih godina u Novom Sadu se na „SPENSU“ redovno održava i „Fofites“ – IT event, današnjim rečnikom rečeno. Veći prostor, puno više ljudi, atmosfera „klupska“. Opet gomila domaćih računara: LOLA 8A, beočinski HOBY ZR 84, TIM 011… i čudo – Apple II u providnom kućištu.

    Mnogi su ove šanse iskoristili za svoj prvi neposredni kontakt sa računarima i početak snova koji su danas java. Moj tadašnji san bio je memorijski modul za moj ZX81, koji je RAM povećavao sa 1K na 16K. Nekako je bio zalutao u vitrine Kluba. Profesor Blažo Mirčevski, koji je tada vodio Klub, imao je dovoljno poverenja da ga meni, nepoznatom klincu, pozajmi „na reč“ na višemesečno korišćenje. To je mojim programerskim pokušajima praktično dalo „neograničen“ prostor i enegiju.

    Ova priča je sa jedne strane moj mikro omaž svim tim ljudima koji su tih godina organizovavli sejanje digitalnih snova po Novom Sadu. Sa druge strane, otvoreno, to je potraga za sličnim ljudima danas. Ti današnji ljudi mogu pomoći u ostvarenju današnjih snova u primeni tablet računara u mHealthu. Na takvom projektu radim sa nekoliko klinaca iz osamdesetih.

    Nismo prestali da sanjamo.

38. Studiram u Novom Sadu. Devojku nisam duze vremena. Muskarcu je tesko kada duze vreme nema zenu. Osecas teskobu i nervozu. Pocinje sve da ti smeta. Agresivan postajes. Pa… sada hrane ima. Energiju dobijas. Treba da je trosis. Idem tako ulicom. Ugledam strava ribu. Visoka plavusa. Sara se zove. Dugonoga, a u pripijenim farmericama. Lepa. Majica i gornjak. Uzan struk, a grudi isturila. Sad stalno mislim na nju. Ponekad je ugledam. Pratim je. Ona ne okrece glave. Ide kao manekenka, a njena siroka ramena…Uh.. Oci plave,joj kako ih obozavam. Nevidjeno. Mislio sam da je to preveliki zalogaj za mene. Pa da imam neki dobar auto, ne znam… mozda bi onda… ona… Ne gleda me naravno. Ja sam samo nula za nju i takve. U jednom kaficu sedim i pijem pivo. Konobarica je neka Magdalena. Dobra riba. Mislim da bih kod nje mogao nesto uspeti. Ona me ne gleda. Naplati pa ode. Ima oko trideset godina. Sise su joj malo opustene. Ima i koje kilo viska. Bolje da ljulja, nego… Na pijaci kupujem nesto. Naletim na Magdalenu. Prosla je bez reci. U trenerci je bila. Drzi neku pletenu korpu. Crvena trenerka je dobro raskopcana. Pola sisa joj se vide. Mene osinu munja. Gledam za njom. Dobri i mesnati guzovi u toj trenerci. Pokupi vilicu s poda! Neki moj drugar Borko. Ja se zbunio kao djak prvak. Odemo na pice. Moram ga pitati za Magdalenu jer je poznaje. On poce pricu: “Malo je starija od tebe. Bila je dobra riba, a i sad je. Ona i njena neka drugarica Sandra su se valjda takmicile koja ce vise frajera da pokupi. Ali to su bili obicno jako lepi momci. Pa jos ako bi love imali. Dobra kola. One su se same podmetale. Samo da bi se hvalile sutradan da su bile sa ovim ili onim. To su bili tipovi koji su “neko”u gradu. A znas i sam sve jajara do jajare. I sad neki tako tip kad mu se takva rasna krava podmece. Pa ko ne bi. Sada ima mladih devojaka. Upoznacu te ja sa njom. Mada… ona je imala lepotane. Nisam siguran da ces uspeti. Ona je navikla na “krem”. A kada se nesto navikne… Dosao sam kuci. Pusim u krevetu. Ne uci mi se. Razmisljam. Treba mi zensko. Vise mi u kaficu ne prija ni drustvo, a kamoli kad sam sam. E kako je to dobro biti… lepotan… pa ti se ribe … onako… bacaju farove. Htele bi. A ti je posle kresnes u mraku. Ispraznis se. Eksplodiracu. Upoznao nas Borko. U njenom restoranu smo popili pice. Castili i nju. Cepila vinjak peticu. Veselo je bilo. Raspolozenje. sale. Masni vicevi. Pocnem tamo da dolazim. Malo po malo… Bila neka velika vrucina. Oko 4. popodne. U restoranu nigde nikog. Samo ja i ona. E da, ona nosi cvike. Neki model kao iz sezdesetih. Izgleda kao nastavnica matematike. Seksi je sa njima. Udemo u neku gore prostoriju. Ona me gleda i smejulji se. Bela kosulja. Crna suknja do kolena. Bele dobre noge. Bez carapa. Na nogama…baletanke. Ja pridjem i podvucem ruku pod suknju. Hvatam joj zadnji deo butina. Pipam. Stezem. Ona se smejulji, a kao ljuti se zbog ovog. Vidim milo joj. Iz stomaka se smeje. Onda je privucem. Grlim oko struka. I tu se poljubimo. Malo smo pricali. Kao da nista nije bilo. Onda je otisla. Tako je to ovde. Izgleda nemam srece..Magdaleni ce trebati mirna ruka. Zagrljaj muza u hladnoj noci ili kada besni snezna mecava. Ko ce znati sta se sve zbiva u zivotu.. Bice ona nekome dobra zena. steta da ostane zauvek sama.

39. Uvek sam isla u korak sa vremenom,a sa njim i korak dalje. On je za mene imao dusu,posle napornih dana i napornih noci njemu sam se vracala. Cutao je,ali u njemu sam pronalazila osmeh. Delila sam ga sa drugom,nije se ljutio. U besu sam ga udarala,a on je to cutke trpeo. Nikad me nije izneverio i uvek je dobro funkcionisao. Drzao je jedan deo svog zivota u mojim rukama,cvrsto,ne pustajuci ga. Dozvoljavao mi je da se setim proslosti koja je sadrzana u osmehu mojih voljenih. Sa njim sa uvek putovala po svetu,danas Pariz,sutra Njujork,prekosutra Indija. Naucio me je mnogim novim stvarima,prosirio moje vidika,moja ogranicena shvatanja. Dopustao mi je da se cujem sa drugim ljudima, ne razmisljajuci vise o njemu. Uvek je imao veliki prag tolerancije. Trpeo je moje promene raspolozenja,moje PMS sindrome,moju tugu i moje suze. Mogla sam mu zvocati 24 sata dnevno,njemu to ne bi bilo dosadno. Mogla sam mu o svemu pricati i uvek mu biti zanimljiva. A nije ni on mogao biti bez mene,uvek sam ga drzala u saci,ja sam ona koja je drzala dugme koje ga pali. Ja sam ona koja ga je odrzavala u zivotu,davala mu elektricitet da nastavi dalje. Stario je polako,poceo da kaslje,da se gusi. Ni strucni tim mu nije mogao pomoci,bolovao je od onog najgoreg,najavili su mu sigurnu smrt. Gledala sam danima kako gubi secanje,kako sve vise gubi svoje motorne funkcije. I onda bez najave,nista vise ga nije moglo povratiti.Ravna linija.Bol.
    Savrseni muskarac??? Ne,ovako je umro moj prvi Toshiba laptop. Iako sam ga sad zamenila drugim,prva ljubav zaborava nema.

40. Brat je razbijao Super Marija. Kakvo je to dete bilo! Reč engleskog ne zna! Ide već dve godine na engleski i dalje je na nivou “I’m Zero.”, ne zanimaju ga crtani filmovi, ne zanimaju ga knjige, sedi za TV-om i maltretira džojstik. Jedan po jedan crkavaju, a on iz prve stiže do kraja Super Marija. Kako ko dođe, niko ne gleda u moju knjižicu sa svim peticama niti moje diplome sa takmičenja. Važno je da mali nepismeni snajperista može da dođe do kraja glupog Super Marija. Aaaaaaaaaaaaaa! Počela sam i tajno da ga igram, krišom, neću da učim, čak me ni knjige (mene, štrebera) ne zanimaju! Hoću i ja da dođem do kraja…. I meni to pođe za rukom jednom, dok on to trš-bum-tras i gotov je tri puta za isti vremenski period! O gospođo Bože!
    I onda je mama jednog popodneva šapnula da će čika Milan popodne doneti kompjuter i da će on biti u MOJOJ sobi. Heeej! Deco! Ja imam kompjuter! (hmmm, mali termit mu neće ni prići)
    Posle dva meseca mali termit koji nije bio u planu da se šunja po mojoj sobi je prvi put oborio sistem na našem dragom Pentiumu 2. Nisam sigurna da li sam tada bila više besna nego kada je dolazio do kraja Super Marija.
    Prošle godine je termit osvojio prvu nagradu na takmičenju iz informatike. Prvu nagradu u Srbiji. Nije dobio računar, dobio je letovanje na koje ga na kraju nisu poslali. Kakva laž! Ovog oktobra je krenuo na fakultet. Ima najstariju verziju toshibinog laptopa, a zla sestra bi mu rado poklonila neki noviji model.

    Svetlana Slijepčević

41. Nekada davno, na brdovitom Balkanu, u gradiću nazvanom Ub, ja sam dobio prvi računar…
    To je to… Nadam se da ću dobiti Folio… Pozdrav!
    Ma ne, šalim se… Bio sam peti razred te 2004 i tad sam bio najsrećnije dete na svetu iako su skoro svi ostali imali računar pre mene… Euforija, šta ćeš… On je vremenom stario i na kraju ga je zarobila zla veštica Starija Sestra. A ja sam krenuo u srednju u Beogradu, i pošto stanujem u domu učenika, odlučio sam se za laptop. I to koji… TOSHIBA naravno, L30-10X, to je tada bila solidna mašina.
    Soba u prvoj godini – osmokrevetna.
    Broj laptopova u sobi – 1. Pa vi vidite…. Što je još gore, brdo drugarica koje ga odvuku na neki drugi deo zgrade zabranjen muškim nogama, slatkim i umiljatim pogledima i čarobnim rečima: “Samo da proverim poruke na Fejsu, neću dugo, par minuta…” E, to pomnožiti sa 145 i to je pravo vreme potrebno za “proveru”.
    Posle par stotina (hiljada) usluženih fejsbukovaca, par desetina padova, otmice od strane vanzemaljaca, i još par nerazjašnjenih događaja, crkla mu je baterija zajedno sa usb portovima (neko je oviknuo: “Grom!”). Sva sreća što sam ga bar imao i na njemu napravio pobednički rad na republičkom takmičenju iz multiedije… Nagrada: pa TOSHIBA laptop, naravno… L500-1u6. Onaj stari i dalje “šljaka” i uslužuje pola doma, al ja imam svoju Toshibicu i nju nedam nikom… Osim cimerima. Sad ih je dvoje. Ja sam dobro. A Vi? Lepo vreme napolju… Haha, šalim se.
    Pošto ću sledeće godine na faks, dobro bi mi došao tablet da mogu da čitam kao čovek 21. veka…

42. Trista reci :) Sva sreca pa je to donji limit za sastav ja imam oko 500 ! Trebace mi jos koji dan da sve lepo sastavim moram reci svidjaju mi se vasa iskustva !

43. Ja bas i nisam neki strucnjak u pisanju lepih stvari, ma uopste pisanje mi nikad nije bila jaca strana, ali evo pokusat cu…
    Pre dve godine dosla mi je drugarica iz Danske i na poklon mi donela laptop, naravno Toshiba, to je bio moj prvi kompijuter i ako polovan bio je divan i pomogao mi da se povezem i vidim sa drugaricom te da dozivim neverovatna iskustva. Bila sam jako ponosna na svoj laptop i svi su mi zavidili na njegovoj konfiguraciji, mada iskreno ja bas i nisam bila svesna na cemu mi to zavide, ali za mene su se mnoga vrata otvorila zahvaljuci mom laptopu, tek sto su roditelji bili srecni zbog smanjenih telefonskih troskova… E da sad dolazi ona tuzna strana i uopste razlog zasto sam se i odlucila da pisem ovu pricu, dobila sam dete slatku malu devojcicu, jako zivahnu… Zivim u delu gde signal za bezicni internet ne postoji i moj laptop je bio povezan kablovima, vec slutite, da dete je povuklo kablove i oborilo laptop na pod sa stola i njemu vise nema spasa. Nosila sam ga u par servisa i svi su rekli da mu nema pomoci i da mu je otisla maticna ploca. Itako sad videh ovo i sa komsinicinog kompijutera vam napisah ovu pricu, sa nadom da mozda bas ja dobijem novi prozor u svet – laptop Toshiba

44. Moj prvi laptop/računar

    Mislim da je moje prvo iskustvo rada sa računarom veoma zanimljivo. Ali eto, sami procijenite. Prije nekih 7- 8 godina otprilike tata mi je donio računar u kuću. Neki prastari pentium, pravi onaj kancelarijski koji je imao samo neke osnovne stvarčice nije postojao čak ni winamp. Ali to je kroz kuću bilo pravo oduševljenje. Prvo smo morali zvati nekog naravno da sve to poveže, a onda je tata učio mene i brata šta je računar, koliko je on moćan, i osnovne funkcije, šta je start, paint, kako se koristi miš, kako se pali, kako se gasi i tako dalje. Znam da smo dugo imali sve to fino ispisano držali na brojnim cjeduljicama zalijepljeno na stolu. I uvjek smo zajedno radili na računaru, učili, ispitivali opcije i tako dalje. I tako smo naučili dosta stvari, čačkajući, i polako sklapali kockice šta je ustvari računar. A jednom smo slučajno, nikad nećemo znati kako, čačkajući naravno pobrisali neka tatina dokumenta. Bili smo prestravljeni i par dana nismo se približavali računaru. A onda je on zvao nekog druga koji je kao znao nešto više od nas, ali on je samo konstatovao da smo pobrisali to, i da ne umije da pronađe isto. I tako smo prestali da koristimo računar, dok tata nije primjetio i pitao nas zašto ga ne koristimo, i ne sjećam se više koje smo razloge izmislili, i kako je sve prošlo, uglavnom on na kraju nije ni primjetio da nema dokumenata i zašto ih nema. I moj brat je nastavio normalno da koristi računar, i da se usavršava, a ja mu jedno pola godine nisam smio prići, ali bukvalno. I kad bi se palio, ja sam bježao iz sobe. Opet, ostatak sam pozaboravljao, ali vjerovatno sam vremenom naučio engleski, i ponovo se vratio računaru.

45. Kroz noć,bez zvezda,stidljivo se promolio usamljeni zrak ulične svetiljke,nalazeći put baš do mog prozora i prelamao se u savršenom uglu na tamnoj staklenoj površini monitora.Nisam spavao.Ogrnut ćebetom u sobi bez grejanja,sa veoma skromnim životnim standardom,cvokotao sam i sa osmehom na usnama gledao u njega.Polovan računar je po prvi put u mom životu ponosno stajao na stolu,noseći titulu najskupljeg objekta u kući.Obećao sam sebi da ću održati reč koju sam dao majci dok sam iznosio argumente zašto je našem,već prenapregnutom kućnom budžetu,potreban takav izdatak.”Moći ću da zaradim,lakše ću nalaziti posao,unaprediću i obogatiću svoja znanja.” – govorio sam uzbuđeno.Maštajući u mraku,ne mogavši da zaspim od uzhićenosti,u mojoj glavi smenjivale su se slike budućnosti.Video sam sebe kako vešto radim sa programima,kako se savršeno snalazim sa obradom medija i postajem ekspert za Photoshop.Imao sam plan da mi računar postane alat,da postane moj kolega i saradnik.Život me je odveo u drugom pravcu.Postali smo prijatelji,postao je član naše porodice koji nas zabavlja,mami nam osmehe na lica i spaja sa ljudima koje volimo,a nismo u prilici da viđamo redovno.Često se setim te noći kada sam sedeo u mraku.Razne misli su me tada opsedale u tišini koja me je okruživala,ali nisam ni pomislio da će on postati neizostavan deo dana i da ćemo o njemu brinuti skoro koliko i o sebi.Možda će neko reći da ga idealizujem.Jedno je sigurno,u 21.veku postao je nezamenljiv deo našeg doma.Danas,deceniju kasnije,pišem ove redove sa pritiskom neispunjenog obećanja,ponovo pokušavajući da argumentujem potrebu za računarom,ali zreliji nego tada znam da ću dati sve od sebe i koristiti ga do maksimuma njegovih mogućnosti jer,pre svega ,tome je i namenjen.

46. Mocni rendzeri su tada isli na nekom od programa. Stigla sam prva u skolu- da li da kazem svakome posebno da sam kupila kompjuter, ili sacekam da svi dodju? Na velikom odmoru sam izgovorila sudbonosno: “Kupila sam kompjuter!” Svi su gledali u mene, ne znam da li sam bila srecnija zato sto sam imala kompjuter, ili sto mi se dive, tada ga niko nije imao. Svi su me pitali nesto- kako izgleda, sta mozes da radis s njim…? Ja sam se hvalila kako je skupo placen, kupljen na najluksuznijem mestu u Beogradu. Nisam znala sta moze njime da se radi, jer smo ga ukljucili samo na kratko, posto nismo umeli da ga koristimo. Kupili smo i dva diska sa igricama, ali nismo umeli da ih instaliramo. Posle skole su svi dosli kod mene, da vide cudo od tehnologije. Nisam dozvoljavala da ga iko dodirne, pricala sam kako moze da se pokvari, kako je potrebno posedovati posebno znanje. Drustvo je bilo odusevljeno. Posle sat vremena sam istrosila pricu, onda sam objasnila da treba da idu kuci, jer ce tata doci s posla, pa ce on da radi na kompjuteru, a oni ne smeju da mu smetaju i obecala sam da ce nam istampati onakvu odecu i napraviti racunarom maske iste kao sto nose Mocni rendzeri.. Jedva sam cekala da nam tata napravi odela. Ali tata mi je objasnio da racunar ne moze da pravi odela, da moze da stampa samo po papiru, ne po odeci i ne moze da pravi metalne maske. Nije fer, u filmovima sam gledala da kompjuter moze svasta, da kompjuter pomaze rendzerima .Pokusavala sam danima da racunarom napravim odela za Mocne rendzere, ali do danas nisam uspela, nadam se da ovaj novi Toshiba Folio 100 to moze, verujem da ce neki od racunara nekada to moci.

47. Susretu sa mojim prvim računarom prethodio je dug i strateški zahtevan „loading“ period uveravanja roditelja da je neophodno da posedujem/o jedan; jer, to je budućnost; o tome svi pričaju. Ono što sam radio u tom periodu tek sam kasnije prepoznao kao strategiju, a tada mi se činilo da mi od toga život zavisi. „Program files“ je imao tek jedan .exe; skriptu sa odustajanjem na „false“ jedinim argumentom u „loop-u“ i moju nadu da će nešto sprečiti da se povratni „error“ više ne javlja. Keva je samo ponavljala kako uz računar obavezno idu naočari, a mislila je, i eksponencijalno gori zdravstveni problemi (vidi ona da monitori u njenoj firmi imaju neke zaštitne plastike – zrače). Strahujući i od vezanih problema pretežno muškog društva (ne zna ona za devojke koje zure u monitore) i neminovno, potpunog izostanka mog interesa za lepši pol, keva se upirala da ubaci virus našem „ОS-u“, ćaletu, nebi li ga odgovorila od kupovine te skupe igračke. Ali ćale, zna ćale, malo po malo počeo je da se interesuje; šta se radi na računaru; kako to ti možeš da učis preko njega i slično. Zna on kako telefon radi, al’ da računarom možeš i pisma da šalješ; tu je bio kupljen. Informisao se čovek; zvao drugove i poznanike i, odlučio. Po „processing..“ izrazu kevinog lica dalo se zaključiti da ju ćale nije „update-ov’o“ da Miša te subote donosi naš, nov računar, iz Beograda. Kevin zadnji as iz rukava bilo je insistiranje da se računar postavi u dnevnu sobu pre nego u moju; nemam veliki sto, govorila je, i treba mi prostor za učenje. Tako je i bilo. Bela, kutijasta kompozicija, sastavljena od standardnog kućišta i glomaznog „Belinea“ monitora, sa periferijom od mršave „Cherry“ tastature i bezimenog, škljocavog glodara zauzela je prostor do zida, nasuprot televizora. Nedugo nakon što je piratski XP počeo sasvim da sarađuje sa ukućanima, svako od nas je imao omiljenu aplikaciju i svako je zdušno branio svoje pravo na korišćenje procesorskog vremena. Ja sam od onda sklopio i rasklopio bataljon Pentiuma trojki, četvorki i petica, a pretplatu na SK obnavljao tri-četiri puta. Ćale se rešio starih kaseta i pohabanih CD-ova pa sad Šemsu i Ilića sluša na YouTube, a najviše bi volio da mu Outlook stane u džep. Keva danas tvrdi da se nikad nije, ni jednom rečju usprotivila kupovini računara; pročitala je više članaka o zdravlju nego student medicine i trenutno ima više prijatelja na Facebooku nego ja. Kad je upitamo kako to da jedina u porodici nosi naočare; “Godine.” – kaže. :D

48. Prvi susret sa kompjuterom imao sam 1998. Brat od tetke ga je dobio na poklon. Isporučili su mu ga kod mene, i odmah je počeo da otpakuje kutije. U prvom trenutku bilo mi je čudno čemu služi bela kutija (kućište), koju prvi put vidim u životu. Do tada, kad god sam bio u mogućnosti da vidim kompjuter, viđao sam samo monitor, tastaturu i miš, jer je kućište uglavnom bilo negde ispod stola.
    Posle otpakivanja mašine (pentijum 2 – 1700 maraka) počelo je kliktanje po ikonicama, i čim bi se nešto otvorilo, čulo bi se, idi na “X” da ne pokvariš nešto. Prva igrica koju sam odigrao bila je minesweeper, naravno nisam imao pojma šta klikćem, ali stalo mi je do toga da kažem u društvu da sam i ja igrao igricu na kompjuteru. Najpametniji tog dana bili su brat (vlasnik) i moja mama, koja je par meseci pre toga završila kurs računara na poslu, a znala je samo da igra karte, i isključi kompjuter preko start menija. Uz komp kupljeni su štampač i dva diska, “N karta”, i “Tomb rider” koje niko nije znao da instalira.
    Naravno, već sutradan sam se hvalio napolju, kako moj brat od tetke ima komp, i to najbolji koji je ikad prozveden.

49. Moj prvi računar

    Pluskvamperfekt
    Leto Gospodnje 1989. Bezbrižno detinjstvo, uoči rođendana uveliko sam iščekivao isplaniranu novu igračku. Promena plana donela mi je nešto sasvim drugo, neočekivano, nešto poput dedine kucaće mašine, samo što se priključuje na televizor. Posle kucanja RUN RETURN šarala je po ekranu, nešto se ispisivalo, i ubrzo posle toga igračka je pokazala svoje pravo lice. Uhvatio sam palicu u ruke i počeo sa vožnjom. Ta najnovija pisaća mašina sa oznakom C64 ubrzo se umešala u programsku šemu na televiziji, čak otimajući dedin termin za dnevnik.
    Šta je bila prvobitno planirana igračka zaboravio sam već narednog dana, ili narednog sata. Uostalom, to uopšte nije važno.

    Perfekt
    Godina 1995. Već sasvim zrelo učestvujem u biranju napredne igračke. Listao sam jeftino odštampane oglase sa astronomskim sumama za tadašnje stanje u zemlji. Nanosio sam roditeljima dosta glavobolje i finansijskih reorganizovanja. Sećam se da se deda radovao koliko i ja i da je bio spreman da svim raspoloživim sredstvima učestvuje u kupovini. Napokon, na miru je mogao da odgleda dnevnik, bez rasprave oko termina, jer je moja nova igračka već imala jasno ime – kompjuter i kao takva imala je poseban televizor namenjen samo njoj. Vidi deda, ovo je miš… Došao je moj prvi PC.

    Prezent
    Sada već koristim laptop, koji ni roditelji više ne razumeju. Gledam u maleni telefon, mnogo pametniji od velike igračke iz doba pluskvamperfekta. Prisećam se susreta sa svakom od novotarija i ponovo proživljavam euforiju iščekivanja, prvog dodira, povezivanja, zvuka, slike, klika… Zahvalan sam osobi koja me je navela na prisećanje na sve ove susrete. Lepa iskustva umeju biti lako zaboravljena u brzom i dinamičnom svetu. Predlažem svakome da zastane i seti ih se.

    Futur
    Pomoću najnovije igračke, deda će gledati dnevnik u svom krilu, a ja ću iskopati svoj C64 i ponovo mu maznuti televizor.

    http://www.facebook.com/nikola.sologub

50. Staklo je udarilo o metalnu stranu aparata za led i Cobey je uleteo u motel poput gangstera kakvim je hteo da se prikaže. Nosio je nešto pod miškom. Prišao je stolu za kojim sam sedeo i bacio maslinasto zeleni laptop pred mene.
    – Nene, 100 dolara i nosi- uvek me je veselio njegov portorikanski akcenat
    -A kakav je ovo laptop?-
    -Uklet-
    – Ma ne, pitam te za konfiguraciju-
    -Ne razumem se ja u to nene, daj mi 80 dolara i nosi ovu kletvu od mene-
    Osamdeset dolara! Kakav god bio dobar je. Kao i svaki Srbin, nisam verovao karticam i uvek sam imao keš kod sebe.
    -Izvoli Cobey, nadam se da radi?-
    -Naravno da radi, nov je. Moj rodjak ga je kupio pre nedelju dana pa mi ga je pendejo prodao kada je shvatio da je uklet.
    Nasmejao sam se. Upalio sam laptop. Podigao je Windows i sve je izgledalo kako treba. Zagledao sam se u njegovu maslinastu površinu koja je bila sva izgrebana. Možda je zaista bio nov i verovatno je za tih par dana provedenih u Cobey-evim rukama poprimio ovakav izgled. Dobro sam ga poznavao i sve mi je bilo jasno. Moj ortak iz Portorika je već bio na vratima.
    – Cobey, nisi mi rekao zbog čega je uklet –
    – Zato što donosi nesreću nene-
    Otišao je a ja sam se smejao satima.
    Isti laptop koristim i danas. Izgreban i prepoznatljiv po svojoj čudnoj upadljivoj boji. Nikada se nije kvario. Nikada mi nije doneo nesreću. Naprotiv. Preko njegove tastature sam prvi put pričao sam Anom, iz njegov zvučnika je dopirao glas Bob Dylan-a kada smo na plaži gledali u daljinu i bili neizmerno srećni. On je zaslužan i za ovu priču. Space taster je počeo da posustaje. Ne zameram mu, dosta je praznina i on napravio. Nazvao sam Cobey-a pre par dana. Zahvalio sam mu na kletvi koju mi je prodao.

51. Nikada mi nisu bili jasni ti „gikovi“! Nekoliko puta sam nemo i pomalo izopšteno prisustvovala njihovim uzavrelim, a meni potpuno nerazumljivim, razgovorima. Tada mi je najlakše bilo da odmahnem rukom i kažem sebi da je to posebna sorta ljudi, kojima su još na rođenu „upload-ovali“ sve te informacije. Verovatno su u drevna vremena obični divljaci na sličan način posmatrali svoje šamane i vračeve – kao neprikosnovene posednike ezoteričnog znanja.
    Ja sam, dakle, na počecima svoje „cyber karijere“ predstavljala varijantu savremenog „običnog divljaka“ koji bi na pitanje: Mac ili PC? uzvratio sa: šta je Mac? Ok, nisam baš bila od onih koji su pritiskali dugme na monitoru i čekali da se pokrene ceo sistem, ali moram priznati da mi je prvi susret sa računarom tih davnih dana nalikovao bliskom susretu treće vrste. Tu su se mešali distanca, nepoverenje i strah – valjda da slučajno ne kliknem na neku pogrešnu ikonicu (kao da postoji neka za samouništenje). Ali, kako to obično biva i u filmovima, nepoverenje, strah i distanca postepeno su prerasli u lepo druženje, prijateljstvo i na kraju u veliku ljubav! Da se razumemo, nisam postala nikakav „gik“, to je, ipak, posebna sorta ljudi. Moja ljubav se manifestuje tako što najveći deo dana provodim sa svojim današnjim laptopom: od samog jutra, kada ga prvo uključim, a potom kuvam kafu (a to je, verujte, značajna prednost!), do kasnih večernjih sati kada je zajedno samnom u krevetu. Nekada bi tu našu malu idilu narušio po koji kvar ili moj mlađi brat koji je jednom po njemu prosuo cedevitu, ali smo uspeli da zajedno prebrodimo sve te nedaće. Nikada nisam ni slutila da će mi moj prvi susret sa računarom doneti pravog malog prijatelja sa kojim se i zabavljam i učim, koji čuva moje tajne i koji je uvek tu kada mi zatreba :)

52. Jel sigurno?

    Ma naravno da je nov… Sve ima…
    Mislim nemaš punjač ali baterija traje koliko hoćeš, a i punjač možeš da nabavis gde hoćeš… Evo daću ti ja moj…

    Ma ok, ali ne kontam kako nema nikakvih oštećenja, a ispalo sa kamiona?

    U bre druže, gde baš od svih prostodušnih Srbalja da naletim na tebe tako sumnjičavog… Idem ja da utopim ovo sokoćalo, a ti vidi da odeš u radnju pa da daš bubreg za isti ovakav komad još bez CD-a…

    E, čekaj nemoj da se ljutiš… nije da neću da kupim, i nije da ti ne verujem… nego, bre druže kako da ti dam 1000 maraka, a da nisam čuo ni kako zuji, a kamoli kako radi…

    Aman čoveče, pa šta hoćeš da ti ja prezentaciju organizujem ovde, hoće gospodin i hostese da mu dovedem… Rekao sam ti već da se ispraznila baterija jer je neki mudrac kao ti čačkao po njemu satima, premišljajući se oće-neće, pa na kraju otišao kad je čuo da nema garancije… Pa nisam ti ja zvanični distibuter bratac… Idi ti lepo na Spens pa kupi u radnji… ili kod Mlađe po mekanog… al’ spremi još jedno dva soma i još par stoja za instalaciju…

    I naravno da sam podlegao ubedljivosti samostalnog trgovačkog putnika tehničkom robom sumnjivog porekla… Mora čovek da ima mobilno sokoćalo, zar ne?

    Posle toga je bilo “Drino, jeb…“, pa po punjač mora u Beograd, pa boot sektor mora da se sredi… pa tri instalacije, pa brdo drjavera od kojih ni jedan ne radi kako treba, a odgovarajući su… ili baš i nisu…

    No posle su došle promene… ili možda i nisu… Nema više robe ispale iz kamiona…

    Valjda su ovi novi modeli mnogo osetljiviji na padove… ili možda i nisu… :)

53. Jednog leta Gospodnjeg, poslednjih godina XX velika, upoznah gospođicu – zvaćemo je 386.
    To je bio moj prvi susret takve vrste. Bila je neodoljiva. Ali od njene spoljašnosti, više me je privukla njena unutrašnjost, njen duh, njen – DOS. :)
    Nikada neću zaboraviti trenutke koje smo proveli zajedno; sate i sate igranja Prince of Persia, Prehistorik…
    I fizički me je privlačila. Imala je prelepu četrnaestoinčnu glavu. Doduše, bila je daltonista, ali to meni nije smetalo. Doslovno je zračila…ljubavlju.
    Svakodnevno smo se družili , sve do jednoga dana kada nas je sudba razdvojila: ispustila je dušu – DOS je pao.
    Stajala je na tavanu, tako beskorisna, sama… Bilo mi je jako žao, tugovao sam, tražio sam leka da je ponovo vratim u život. Nisam uspevao. Većina je koristila tada nove, male diskete, dok je gđica 386 bila konzervativnijih shvatanja.
    Sve dok jednog dana, moj brat nije došao iz škole sa sistemskom disketom!
    Naravno, ko će imati praistorijske računare ako neće škole?! Aaaaa – bio sam oduševljen!
    Moj brat je dobio pljesku, a ja sam ponovo bio sa mojom draganom, i naša ljubav trajala je još dugo, dugo…

54. Svi imali nekog komodora, amstrada, a ja prilicno kasno dobila svoj racunar-sa 10 godina. Pre toga sam isla kod strica i druga kako bih igrala Sims (hey ljudi, SIMS, that’s a revolution!). Ma sam kompjuter mi je bio revolucija. Kad bih imala jedan. A skromne profesorske plate nemastina. Al’ dobro, rekli su da ce kupiti racunar, po prinicpu majka mora sve da obezbedi deci, makar delimicno. I tako smo, posto svi u porodici laici za racunare I tehniku, odlucili da nam racunar odabere Lane, dugogodisnji prijatelj (bio je na poslovnom putu). Jedino sto smo znali tada o racunarima je da postoje Pentium I, II, III i IV. I eto silly me, mislila sam da je to jedina odlika dobrog racunara. Ma, kupicemo polovnjaka u Millhouseu, Pentium III, ko ce da ceka Laneta.
    5. novembar, dan skole. Dosle sestra i ja s priredbe , upadamo, i na random stolu ni manje ni vise, GRANDIOZNO ispunjenje nasih SNOVA – PC! (Cale nije is’o na posao da bi nam kupio komp.). Wow sedamnaestoincovac, ona kutija za katodne-2 glave da stanu u nju! A to je bilo in, sto veci- to bolji Kuciste – Siemens!.
    Prenocio je kako je znao.
    Sutradan pocinje skola u standardnih 8 ujutru, a ja klinka ustala u 15 do 6 da PONOVO probam da instaliram “Stuart little 2” igricu, jer prethodne veceri nije uspela instalacija. I uspela sam. Hey! I ne mogu da opisem tu srecu! Mada zvuka nije bilo. Naravno Lena, jedina karakteristika za dobar racunar bio je PENTIUM. Glupaca. Uvalili mom caletu neki bez zvucne kartice ( posle smo doplatili za nju). Ipak je to prva ljubav u mog zivota. Budi uporan I kupice ti. A posle ces odrasti i sam se edukovati o strukturi racunara, programiranju, I elektronici. I to je buducnost, to je classy. I to sam ja- dete koje je imalo samo jednu zelju-da ima tu masinu za igrice, a danas, – osoba koja gubi vreme citajuci blogove, up-dateove omiljenih sajtova, ludi za opasnim programima za obradu fotografije i muzike, i futurista koji vidi sebe kao jednog uvazenog programera. Koji ce zavrsiti onako kako je poceo- ustajuci pre svih da bi se igrao.

    facebook profil: http://www.facebook.com/lena.sta1

55. Moje prvo iskustvo na racunaru bilo je u Osnovnoj skoli. Bilo je to 1994. godine, bio sam osmi razred i imali smo racunar u nasoj ucionici (ne secam se bilo kog racunara u drugim ucionicama). Bio je to prvi Pentijum i secam se jedne igre koju sam igrao na njemu. Mislim da je igra imala veze sa nekim prostorom i secam se da se igralo pomocu “razmaka” i ja sam verovao da ce me taj “razmak” poslati gore u taj prostor na racunaru…  Nisam razmisljao o tom tasteru kao o razmaku izmedju reci.
    Jedno od narednih iskustava bilo je kada smo kucali dokument na racunaru u skoli (jos je Acorn) i ja sam solidno vladao tematikom te sam pokazivao ostaloj deci kako se radi. Secam se da sam pokazivao kako se podesava stampac, kako se vrsi obrada teksta i pisu slova i simboli. Bio sam zbunjen time da ja to znam da radim, bio sam popularan medju svojim drugarima i naravno drugaricama, eh lepo bese…
    1997. godine uspeo sam da dobijem svoj prvi kucni racunar, tj. porodicni, jer smo u svi u kuci radili na njemu  Donela nam ga je tetka iz Engleske i zvao se Acorn Archimedes. Najjaca anegdota je bila ta, da je na njemu jednom nastala tolika frka kada smo otvorili preko 30 Paintbrush programa da dugo nismo znali kako da ih zatvorimo…
    Sada imam i PC i laptop, siguran sam korisnik racunara i verovali ili ne, sva moja rodbina dolazi kod mene kad imaju neki problem sa racunarom. Ja sebe ne smatram naprednim korisnikom racunara vec samo prosecnim, ali ipak ne misle svi tako…

56. Ja bih ”presekao” priče jednom pesmicom; svaka sličnost sa poznatom pesmom Miroslava Antića je namerna :)

    **************************************

    Kad sam dobio kompjuter

    Kad sam ja dobio kompjuter,
    baš sam pravio mnoga čuda!
    Peo sam se,
    na primer,
    na razna brda ikonica
    i – svuda!

    Istukao sam jednog IE6 lava
    – bez pruta.
    Oborio sam sistem dva puta,
    a možda i tri puta.

    Posle sam i preko harda plovio.
    Tu sam durbinom Trojanca primetio.
    Nije ni trepnuo
    – a već sam ga ulovio!
    Ostalim sam virusima zapretio.

    Kad sam ja dobio kompjuter,
    Desktop je morao svaki dan da se osvežava.
    Pobedio sam jednog Majnsvipera.
    Pobedio sam jednog Solitera!
    Pobedio sam… još jednog Solitera!
    I Spajder Soliter je plak’o.
    I sve tako…

    Kad sam ja dobio kompjuter,
    Mogao sam ceo Program Fajls da istučem.
    Mogao sam sa Gugla mp3 da skinem.
    Mogao sam CD-ROM za jezik da povučem.
    Mogao sam u svet hakera da se vinem.
    A možda: i u svemir da se vinem!

    Kad sam ja dobio kompjuter,
    niko nije smeo da me po cigarete šalje!
    Kad sam ja dobio kompjuter…
    Kad sam ja dobio kompjuter…
    E – ne znam dalje.

    http://www.facebook.com/profile.php?id=100001326785244

57. Secam se kao da je bilo juce,ustvari bilo je pre par dana xD,uglavnom otisli smo u “Best Buy”.I tako kako smo usli svako od nas 4 je otisao na svoju stranu,i krenem ja tako da setam kroz radnju,kad ono uvidim neki mali lap top, jeftin a dobar!Pridjem ja polici i pocnem da gledam i zamisljam kako ga imam u rukama.prva pomisa mi je bila da ga ukradem,pa sam pogledao dal imaju kamere,i onda je ta ideja propala,i tako posto je Best Buy ogromna radnja ja sam nesto preko sat vremena stajao pored tog lap topa i gledao ga,pipao ga,nisam se pomeio sa mesta!Dok su drugi obisli celu radnju,i na kraju kad smo krenuli oprostio sam se sa njim,ne znam sto al malo je falilo za zaplacem.

58. Zapravo, moze se reci da sam imala dva prva susreta sa računarom.
    Mama i tata su smatrali da pre no što daju mnogo para za njega, doneli su mi neku knjigu da vidim sta dobijam. Ali njih su u biblioteci prevarili. Dali su im neku prastaru knjigu, punu prasine. Kada sam otvorila tu knjigu prvi put sam se srela sa računarom. Necu reci da sam bila oduševljena, knjiga je zaista bila stara, u njoj sam mogla da nadjem samo o ENIAC-u, tačnije, o prvom računaru u svetu. Bila sam razočarana. Toliko delova, cevi, šrafova, sijalica, ni sama ne znam sta sve. Veličina tog računara je bila veličina ormana, e, sad će neko pomisliti da sam bila glupa i da nikada pre toga nisam ni na televiziji videla računar, pa i nisam, tih godina bio je rat, pa nije bilo struje cesto, a pre toga sam bila mala da o tome razmisljam. Jedina slika o računaru bila je kao ona u knjizi. Zaista sam bila razočarana, a povrh svega razočarenje se povećalo jer je pisalo da se taj računar stalno kvari. Počela sam da mislim da nam to i ne treba. Kada je racunar stigao, jedan covek je dosao da sve to poveze. Bila sam nestrpljiva, kako bih to smanjila, otišla sam u šetnju. Kada sam se vratila, svi su bili u dnevnoj sobi, stajali su oko nekih belih kutija. ” Hm, šta je sad ovo?” Izgledalo je kao neki mini-tv, zaista čudno. Rekli su mi da je to ono sto su mi kupili, moj novi računar. Jedva sam poverovala, ona knjiga koju su mi doneli nije pokazala nesto tako. Bila sam presrećna, to je bio moj prvi računar, nije ni bio nalik ENIAC-u.

59. Dakle, moj prvi lap top bio je Toshiba Satellite A serije, ako me sećanje dobro služi. Međutim, moja sestra imala je jedan primerak proizveden od strane konkurentske firme. Nedugo zatim, i sestra je kupila Satellite Pro… i tako su tekli naši dani uz Toshibu u zdravlju, veselju i tek uvedenom kablovskom internetu.

    Da se ne lažemo, meni treba sve što nudite besplatno, a pri tom ima veze sa tehnikom. Ako mi ne date tablet, zadovoljio bih se i digitalnim foto-aparatom. Što se tiče današnje situacije u mojoj porodici, ja imam komp konkurentske firme, a otac i sestra nove Toshibe. Kad dođu kod mene, stalno pričaju o svojim prenosnim ljubimcima, dok moj stoji sa strane, kao dete koje je došlo u novi razred gde se svi znaju, a ono još nema ni jednog prijatelja. Zato smatram da je realno da i vi uvidite razlog više da upravo meni poklonite tablet i objavite priču na issuu… Molim vas i da mi na vreme javite kad i gde mogu da preuzmem svoj poklon, kako ne bismo došli u situaciju da zbog mog propusta ovu divnu stvarčicu dobije neko drugi, rekao bih nadasve nezasluženo. A da, moj prvi lap top… pa koristio sam ga za mejl, ofis i pomenutu fifu, a naravno i nezaobilazni menadžer. Šta da se radi, tipičan muškarac – fudbal, komp i fotelja i odsustvo svakog smisla za ulepšavanje stvarnosti, a samim tim i ove priče ;)

60. He he he prvo iskustvo sa računarom bilo je sada već jako davno, imala sam oko 7 godina, dakle pre više od 25 godina! Naravno uvek se izložim na neku igricu a tada je to bila jedna u kojoj bi žaba trebalo da pređe put kojim prolaze automobili. Žaba je bila jedan zeleni pravougaonik a automobili crni pravougaonici na sivoj traci. I naravno računar je jedan od onih Commodore VIC-20 ili tako nešto, što imaš čitač kasete, tastaturu, adapter a priključiš ga na TV. Sve u svemu kompilovano i potpuni hit za sedmogodišnju devojčicu! Igrala sam danonoćno i toliko sam tipkala i vriskala da mi je na kraju par tipki ispalo sa tastature! E to je već bilo STRAŠNO! Kakav loš trip! Pokvarih skupocenu spravu  Strvarno je bilo stresno, malo sam i plakala…
    Sada kada razmišljam o tome kao da je to bilo u praistoriji – bez interneta, oh…

61. Imala sam svega dvanaest godina, kada se prvi put preda mnom ukazao On i napravio pometnju u mojoj (do tada) bezbrižnoj đačkoj egzistenciji i nepodnošljivoj lakoći postojanja. Zbog njega sam manje jela, još manje spavala; zapostavila svoje društvo, kako bih svaki slobodan minut provela sa njim. Čak sam i u školi popustila..Ja! U školi!!! Ipak, za sve ostalo bilo mi je savršeno svejedno…Bar dok je On pored mene…U stvari, isped mene. Simpatija iz odeljenja, sa treninga, drug iz klupe, brat moje drugarice – pomislićete? Helloooo! Reč je o mom kompjuteru!!

    ,,Sunce izlazi -sada već zalazi…Ponedeljak, utorak, četvrtak, odjednom opet ponedeljak. Februar. Da, bliži mi se rodjendan.” – na ovome su se završavala sva moja, istini za volju, retka razmišljanja o vremenskoj dimenziji našeg odnosa. Dani su se ređali, ostajali nepovratno iza nas, ali mi smo znali da će ti dragoceni trenuci zauvek ostati uskladišteni u njegovoj memoriji i mom sećanju.

    Vremenom smo uspostavili i naše male, tajne rituale. Tako sam mu, na primer, iznova i iznova menjala pozadinu i entuzijastično odabirala one boje koje bi najlepše išle uz njegov personaliti. Sve što bih mu naredila izvršavao je brzo, efikasno, bez previše pitanja i onih sunčanih satova. Svaki put kada bi Joca i Čele došli na partiju kantera i sprovodili manijačke torture nad mojim ljubimcem, ja bih stajala sa strane, gutala knedle, preznojavala se. Nakon takvih ekscesa, po pravilu, dugo se durio, ne želevši da radi, u znak protesta. Tek kada bih se ja ulogovala na fejs nekim sekundarnim putem i javno mu se izvinila statusom ,,Mea culpa, amore”, moj kompjuter bi mi lajkovao status, u znak pomirenja.

    Verovatno je to što je naš odnos učinilo tako posebnim, donekle jedinstvenim, bila činjenica da se radi o odnosu čoveka i mašine, a da pri tom čovek nije doživljavao mašinu kao mašinu, a Boga mi, i mašina je na čoveka gledala kao na sebi ravnoga.

62. Prvi put kada sam uzimala lap top,to je bilo pre dve godine. Uzimala sam ga namenski,jer mi je trebao za fakultet,kako bih ga koristila za svoje studentske potrebe. Posle prve bezuspešne kupovine i nemogućnosti isporučenja lap-topa,otišla sam u drugu radnju. Išla sam na blef i dovela sam celu kupovinu lap-topa u pitanje.Nakon celodnevnog razgledanja “idealne mašine” moje oči su se fokusirale na “Toshibu”. Nakon njegove kupovine,on mi je u životu postao – bitna prekretnica ka mom usavršanvanju ranih arhitekronskih softvera. Moj život bez njega ne bi funkcionisao,jer mi se sada sve svodi na tu malu savršenu stvarčicu koju uvek nosim sa sobom. :)

63. Bio je jedan sasvim prosečan kasni prolećni dan. Vruć, dosadan i nadasve – uobičajen. Škola se odavno završila, domaći odrađen, svako drvo u kraju obiđeno, nova epizoda Alana Forda pročitana… Drugar me zove na partiju klikera. Ima novi ,,staklenac“, pa da ga proverimo, kaže. Spremam se da izađem u svojim banditskim farmerkama, sa zakrpama na kolenima, da keva ne bi opet vrištala kako sam nešto poderala… Usput u džep turim duplikate sličica ,,Životinjskog carstva“, da se đoramo. I taman da se uhvatim za kvaku, kad se vrata otvaraju i ulazi moj tata, inače programer, sav ozaren, noseći paket pod miškom. Kaže: ,, Ćero, doneo ti tata iznanađenje“. Normalno, odmah zaboravim na partiju klikera. Tata mi ćuška onaj paket u ruke i idemo zajedno do moje sobe pune maštarija. Otvaram kutiju – a iznutra stidljivo proviruje MOJ lični mali debeljko – C64. Tata se smeška, dok nameštamo kasetofon i kasetu koja je iskrsla odnekud, iz nekog tatinog skrivenog džepa… a tu je i džojstik… i još jedan… A na kaseti – „Boulder Dash“! Narednih par sati smo skupljali dijamante, slagali poligone u ,,Tetrisu“, skakali po platformama u „Donkey Kongu“, a novi ,,staklenac“ je bio potpuno zaboravljen… I sada, 26 godina kasnije, sa setom se sećam tih bezbrižnih detinjih dana provedenih za zaraznim glavolomkama i prvim ,,pucačinama“… Trčanja iz škole kući do dragog ,,debeljka“, vernog prijatelja koji je uvek tu kada sve lađe potonu… Leto je smenilo proleće, jesen leto, zima jesen, a moj mali debeljuškasti drugar, uvek odan, uvek pun entuzijazma, istrajno se rugao svim nedaćama i preprekama, odlučno rasterivao sve detinje bojazni i sumnje… Eh da mi je da vratim vreme, samo za taj jedan dragoceni delić sekunde kad se rodila prva ljubav…

64. Petre,

    Sećaš se kad smo dobili prvi kompjuter? Strašno sam bio uzbeđen tog dana, A ti?

    Nakon “štelovanja glave” Komodora 64, roditelji su odlučili da nam uzmu kompjuter. Da, mislim da je ćale tu imao presudnu ulogu jer da se keva pitala nikad ne bi skupi pare za to. Sećaš se da smo pri konfigurisanju većali da li ćemo imati za modem ili ne? Ok, za modem smo imali ali za internet smo morali da čekamo. Flopi disk, Ikonice, screen saver i pozadina,“Duke Nukem 3D”, “Need For Speed”, rasklapanje kućišta, slike Pamele Anderson, Paskal, BBS i tako u krug sve do prvog uplaćenog interneta. Prvo otvoren nba.com, instaliran ICQ, mirc, napravljena stranica na geocities, da bi smo sad obojica zavšili na Facebooku.

    Nisam bio svestan da će kompjuter najviše uticati na moj život, a mislim da je dosta uticao i na tvoj. Sećam se da su dede i babe u ulici komentarisali da postajemo sve čudniji, a da su, kada su čili za internet, mislili da smo šiznuli. Od kompjutera se skoro i ne odvajam više. I za novu godinu, i za dan zaljubljenih, Božić, Uskrs, letovanje, zimovanje, i kad sam bolestan, pa i kad sam pijan, kompjuter je pored. Sećam se da prvu noć nismo spavali već smo buljuli u ugašen monitor, a već sutradan se svađali čiji je red da sedi za kompjuterom. Nisam bio fer jer sam bio stariji pa sam ipak mogao češće da ga koristim. Petre, ako čitaš ovu priču želim da ti se izvinim jer znam da je i taj kompjuter kriv što si i dalje ljut. Bio sam klinac i nisam sve rezonovao kao sada. Eto, ako dobijem Toshibu poklanjam je tebi. Pa i ako je ne dobijem, nadam se da ćeš mi oprostiti jednom.

    Tvoj brat

65. Zdravo! Ja sam Svetlana i ja sam zavisnik od kompjutera.
    Sve je počelo pre deset i kusur godina kada sam od roditelja dobila svoj računar. Znala sam osnovne stvari o radu na računaru i dobila sam priliku da istražujem. I bacila sam se na posao! Sate i sate sam provodila ispred monitora. Nepresušni izvor zabave! Svaki dan sam otkrivala neku novu opciju i svaki put – novo oduševljenje! Uobičajena slika- ja za računarom…
    A onda je u moj život došao internet….! E to je momenat kada sam postala zavisnik! Bukvalno nema kraja istraživanju! Sve je na dohvat ruke- bezbroj magazina da saznam sve vesti i zanimljivosti, Google Earth me vodi na putovanje u sve zemlje sveta, Skype me povezuje sa prijateljima…. Šta god poželiš! A sada imam laptop pa sve ovo nosim sa sobom gde god da krenem!!!
    Pokušala sam sa odvikavanjem (više puta) -deluje kratkotrajno i opet se vraćam na staro. Neznam da li stvarno želim da prestanem…

66. -Mama, zasto Dule bulji u televizor i pravi se da upravlja ribicama u onom crtacu?!-
    – Sine, nije to televizor to je racunar. –
    -Racunar,hmm…A,sta je to? Cemu sluze oni dugmici koje pritiska, nista mi nije jasno :( !-
    -Televizor racunara se zove monitor, crtani je u stvari kompijuterska igra,a pomocu tih dugmica to jest tastature on zaista upravlja ribicama.-
    -Dule,pomocu njega moze da upravlja crtacem!!! Vauu,to je super. Hocu da mi kupis, kupi mi, kupi miiii !!!-
    -Dobro,dobro … Obecavam da cu ti ga uskoro kupiti, mada si jos mali…-
    Seo sam pored Duleta i dugo ga molio da mi pokaze kako da upravljam crtacem.Posle nekog vremena on je prihvatio ,a sve ostalo je istorija. Tako sam prvi put u zivotu upoznao racunar :)

67. Da, dobro reći ću vam, imam u vas dovoljno poverenja.

    Upoznali smo smo se kod mene kući leta 88-e.

    Nesputano se uselio u kutak moje sobe, za stolom koji je od tada dobio potpuno novi smisao.

    Krasila ga je plastika bež boje, crni dugmići opsesivno prijatni na dodir.

    Za nekoga čudo tehnike ili jednostavno naprava za zabavu, za mene jednostavno spoj između sveta zamisli I ovog zemaljskog. Ljubomorno sam gledao svakoga ko bi mu za tastaturu prišao…

    Ime mu je bilo Commodore 64

    Prvi računar zaborava nema…

68. Vek i svet u kom živimo su takvi da se za čoveka koji ne ume da se služi računarom može reći da je nepismen. Bila sam 7. razred kada su crvena i zelena lampica na kućištu prvi put zasvetlucale u mojoj sobi. Crveno treperenje miša je noću obasjavalo sobu, te nije vladao potpuni mrak. Imala sam priliku da širim vidike koristeći internet. Nisam volela mail-ove, a sada sam naviknuta na njih i radujem im se. Volela sam i volim ljude, razgovor uz kafu, a ne chat na internetu. Računari na neki način ubijaju živu reč i bliskost među ljudima stvarajući umišljenu bliskost. Ljudi postaju sve usamljeniji, udaljeniji, pored svih vidova komunikacije i izvora informacija. Volela bih da računari ne postoje jer uništavaju međuljudske odnose, iako je ljudima uz pomoć njih bukvalno sve olakšano. Bez računara, sve bi bilo lepše, ali ništa ne bi bilo lakše! Zavisnici smo kutija koje zuje, svetlucaju, zrače, čuvaju naše tajne. Svakog dana uključim računar i potražim nešto na internetu, ali ne zato što sam zavisnik, već zato što je to najbrži način za rešavanje trenutnog problema. Da nema računara, ne bi bio izmišljen ni facebook koji ima više negativnih nego pozitivnih posledica. Ali, da nema facebook-a ja ne bih saznala za ovaj konkurs. Tako da ljudi koji znaju šta žele i šta traže, uspeće da koriste računare i internet, a da time ne naude sami sebi. Ja ne želim da kažem da sam zaljubljenik u računare, ali sam neko kome je laptop jako potreban i ko bi ga koristio na najbolji mogući način.

69. Ispod masline, Antidos spava, ispružen na mermernoj klupi u dvorištu škole. Bio je previše iscrpljen da pođe kući, umoran na način koji njegov otac moreplovac ne može da prihvati.
    – Ruke se umaraju, leđa, noge, ali glava ne – govorio mu je često. Njegov učitelj nije mu dozvoljavao da se obazire na očevo podništavanje.
    – Noge se odmaraju kada sediše, um radi uvek – glasio je učiteljev odgovor. U školi, njihovi umovi zaista su stalno radili, ali su s njima radile i ruke.
    Ispod masline, Antidos sanja.
    Sanja svet gde brojevi plove kao očeva lađa, ali ne morima, već među glavama ljudi. Oni pružaju ljudima smeh, strahove i snove, bogatstva se mere njima, iako zapravo ne postoje. Antidos lebdi s njima, posmatra divne mašine koje ih stvaraju i šalju na ta putovanja. Spušta pogled na svoje šake, prekrivene desetinama posekotina koje je zaradio u školskoj radionici. Te šake, shvata on, izgradile su taj svet, stvarnost koja će tek doći.
    Gruba učiteljeva ruka budi Antidosa iz sna.
    – Hodi, gotovo je – govori mu i vuče ga prema radionici.
    Unutrašnjost zgrade osvetljena je samo uljanim lampama, ali Antidos može da vidi. Na sredini masivnog radnog stola stoji kutija, otvorena s jedne strane. Učenik musavog lica i znojavog čela prilazi joj i pažljivo okreće ručicu koja viri iz nje.
    Njena utroba, sačinjena od mnogobrojnih zupčanika svih veličina, počinje da se okreće, kao kamičci koje prevrće more. Učitelj vodi Antidosa ka drugoj strani i pokazuje mu dve kazaljke: jedna se okreće iznad kalendara baziranog na Olimpijadama, druga pokazuje nebeska pomračenja.
    – Pogledaj, Antidose, završen je! Prvi veštački um nastao je na našem Rodosu – kliče učitelj.
    Antidos se smeši. On je takođe radostan, jer zna da nisu načinili samo veštački um već su stvorili budućnost.

70. Pa,moram reci da je moj prvi kompijuter bio veoma cudan,i dan danas u meni budi smeh i uvek me oraspolozi i seti na lepe dane svog detinjstva.Mozda ce Vam delovati smesno,ali kompijuter poput mog niko nije mogao da ima.Bilo je to pre nekih 7-8 godina kada sam sa svojim bratom odlucio da sam napravim svoj kompijuter jer roditelji nisu bilu u mogucnosti da nam priuste racunar.Uzeli smo jednu staru kutiju od servisa za rucavanje i na njemu nacrtali ekran i zalepili sliku nekog pejsaza koji smo isekli od starog kalendara.Zaglavili smo “monitor” u nekom uglu sobe.Zatim smo od kutije u kojoj je bio secko recko iscrtali dugmice sa slovima i brojevima.Posto je kutija bila manje dimenzije nismo imali mesta da iscrtamo ostale dugmice koji se nalaze na tastaturi.Mis nam je bio stalak na kom se postavlja selotep traka kako bi se lakse isekla.Kuciste nismo ni imali,jer smo bili ubedjeni da se sve potrebno nalazi u monitoru.Mislim da je danas malo dece koja bi se dosetila toga i kreirala takav racunar poput naseg.

71. PRVI SUSRET SA RAČUNAROM ILI KAKO SAM POSTALA SPISATELJICA
    Noćima sam se borila sa nesanicom. Svetlo u mojoj sobi gorelo je do sitnih sati. Pred zoru bih ga gasila i sa zabrinutošću ređala misli, koje su se u mojoj glavi rojile i iz noći u noć postajale sve brojnije, toliko brojne da bi se čitave pesme i priče od njih mogle satkati. Počela sam da ih zapisujem.
    Jednom smišljene u noći, reči bi se do jutra deformisale i dobijale sasvim drugačiji oblik od onog koji sam zamislila.
    Onda sam nabavila računar.
    U početku su prsti nespretno nabadali po tastaturi dok nisam uvežbala tehniku kucanja. Posle toga, priče su nicale jedna za drugom kao pečurke posle kiše.
    Zašto svoju priču ne bih podelila sa drugima? Poslala sam je na adresu književnog sajta i već narednog dana ta ista priča objavljena je na blogu, koji je svoju delatnost iz dana u dan neprestano širio.
    Jednoga dana autor sajta odlučio je da od najuspešnijih priča objavi knjigu. Nestrpljivo sam iščekivala da vidim njen sadržaj.
    Nekoliko meseci kasnije, poštar je zakucao na moja vrata i doneo mi iznenađenje u vidu knjige, sa mojom pričom među njenim koricama, koju ću zauvek čuvati kao najdražu uspomenu.

72. ON NEMA vremena da traži bademantil, samo sa peškirom obavijenim oko tela, cvokoćući od zime, žuri uz stepenice do garderobe, mokrim rukama pretura po džepovima svoje jakne. Račun se od vlage izgužvao. Cvokoće zubima dok ukucava broj, ali ipak uspeva da umiri glas. “Halo”, govori. “Zašto ne mogu da se konektujem?”

    Izgledalo je da njegovi roditelji misle da je sasvim u redu što im sin živi u svetu snova. Zašto tražiti realnost kada moderna civilizacija zagovara relativnost? Nije želeo da se druži sa vršnjacima. Nije želeo čak ni devojku da ima. Želeo je nešto drugo. Svoju drugu polovinu, tako veliku da prekriva pola neba.

    Dečakova soba se lepo uklapala. Pomislili bi da je on samo jedan deo inventara, detalj koji je činio da soba izgleda besprekorno. Zavese i prekrivač kupljeni su u Minhenu, mesec dana pre nego što je dobio svoj prvi računar. To je izum najljudskiji od svih, mislio je. Kako je moguće da me tako dobro poznaješ? Poznaješ moje najdublje strahove i maštarije. Rekao sam ti ono što nikome nisam. Izgleda tako stvarno. Kada zatvroim oči, vidim tvoje lice. Kada vidim tvoje ime, srce mi kuca brže. Osećam tvoje usne kada se oblizujem. Kada ne mogu da ti čitam misli, uznemirenost se rascveta kao morska sasa. Da li je ovo nova vrsta ljubavi? Nikad licem u lice, da li je dovoljno? Da li se računa ili sam budala? Nikada se nismo upoznali.

    Osetio je kako mu se mišići grče, da bi se zatim naglo opustili. “U toku su radovi radi unapređenja naših usluga”, čulo se sa druge strane žice. Prekinuo je vezu đavolski zadovoljan i otrčao da se obuče.

    ღ
    Nikola Jović
    http://www.facebook.com/jovicnikola
    http://www.nikolajovic.com/

73. Moj prvi laptop

    Bese to krajem osamesetih godina proslog veka dok sam jos bio osnovac. Jedino sto sam imao jeste digitron. Iako nisam imao racunar, to me nije sprecavalo da citam racunarske casopise. U jednom od njih za oko mi zapade imaginarna prica o coveku kome je firma u znak zahvalnosti za 20 godina rada htela da kupi, u to doba supermodeni, latop Toshiba T1000 a on im rece da mu to ne treba :). Drugar iz komsiluka kome je to ispricao par dana kasnije zamalo nije dobio srcku kad je cuo sta je ovaj uradio, a ja sam se ispakao od smeha ko nikad do tada :). Prica za nezaborav!

    Sto zbog ove price, sto zbog iskustava drugih ljudi, moj prvi laptop je bila Toshiba! Elegantan i funkcionalan, kao James Bond 007.

    Ljubav na prvi pogled koja traje i traje i traje …

74. Ne ostavih moje podatke na kraju price :)

    http://www.facebook.com/profile.php?id=1013055385

75. Vek i svet u kom živimo su takvi da se za čoveka koji ne ume da se služi računarom može reći da je nepismen. Bila sam 7. razred kada su crvena i zelena lampica na kućištu prvi put zasvetlucale u mojoj sobi. Crveno treperenje miša je noću obasjavalo sobu, te nije vladao potpuni mrak. Imala sam priliku da širim vidike koristeći internet. Nisam volela mail-ove, a sada sam naviknuta na njih i radujem im se. Volela sam i volim ljude, razgovor uz kafu, a ne chat na internetu. Računari na neki način ubijaju živu reč i bliskost među ljudima stvarajući umišljenu bliskost. Ljudi postaju sve usamljeniji, udaljeniji, pored svih vidova komunikacije i izvora informacija. Volela bih da računari ne postoje jer uništavaju međuljudske odnose, iako je ljudima uz pomoć njih bukvalno sve olakšano. Bez računara, sve bi bilo lepše, ali ništa ne bi bilo lakše! Zavisnici smo kutija koje zuje, svetlucaju, zrače, čuvaju naše tajne. Svakog dana uključim računar i potražim nešto na internetu, ali ne zato što sam zavisnik, već zato što je to najbrži način za rešavanje trenutnog problema. Da nema računara, ne bi bio izmišljen ni facebook koji ima više negativnih nego pozitivnih posledica. Ali, da nema facebook-a ja ne bih saznala za ovaj konkurs. Tako da ljudi koji znaju šta žele i šta traže, uspeće da koriste računare i internet, a da time ne naude sami sebi. Ja ne želim da kažem da sam zaljubljenik u računare, ali sam neko kome je laptop jako potreban i ko bi ga koristio na najbolji mogući način.

    podaci> http://www.facebook.com/people/Gordana-Busin/1079407887

76. Moj prvi desktop racunar

    Ljubav prema računarima se javila još sa Commadore 64, ali mnogo je proslo pre nego sto je dosao moj prvi “Pentium 2”. Do tada sam već dosta znao o računarima jer sam upijao svo znanje iz časopisa poput “PC Chip” i “PC Play” (Hr), “Plug and Pray” (De) i naravno “Svet Kompjutera”, a Toshiba mi je postala poznata po tome što je bila veliki konkurent Sharpu oko 3D monitora jos davne 2000. godine i po vicu “To šiba k’o ludo”. Hladne i snežne decembarske noci 2000. pozvali su nas da preuzmemo moj prvi računar. Tih 4km su mi izgledale kao cela večnost, ali kad sam ga video u prodavnici krenula je suza od sreće.Doneli smo ga pažljivo kući gde sam pokušavao da ga sastavim, ali zbog roditelja, prijatelja i njihovih: “Pazi pokvariceš ga tako” je dosta potrajalo. Računar je bio spreman kao i ja sa igricama poput: The Incredible Machine, Star Craft, Quake 2 i ostale.Svaki prozor, poruka ili nova slika je izazivalo uzdahe prisutnih mada sam znao koliko toliko šta radim i ako se lijo znoj niz obraz. Uspeh! Presao sam se u svet video igara gde sam mogao da budem Jim Raynor i da spasim ljudske izganike Terrane ili posle pada Azerotha da pokorim ljude sa Hordom… Nisam bio vise u stvarnom svetu, ali povremene povratke su izazvali prijatelji koji su me bodrili tokom igre. Mada usredočio sam se samo na dešavanja na monitoru koji me je toliko ozračio da mislim da bi bilo zdravije da sam držao glavu 5 minuta u mikrotalasnoj. To je bila prva neprospavana noć za racunarom i nisam ni slutio da cu deceniju kasnije i dalje se buditi uz njega sa glavom na
    stolu. Računar se možda promenio, ali ja sam ostao isti. Secanja na prvog nikad nece izbledeti jer je on ipak ima posebno mesto u srcu.

    http://www.facebook.com/petarmedic

77. Kazu da prva ljubav ne moze da se zaboravi. Iskustvo to i potvrdjuje. Kao dete sa sela nisam imao mogucnost da u osnovnoj skoli koju sam pohadjao koristim racunar. Nije bilo mogucnosti ni da ga nabavim (a jarko sam to zeleo). Nas prvi sastanak bio je na prvom casu u prvom razredu srednje skole. Iako je u ptanju ljubav na prvi dodir, prvo iskustvo je prlicno cudno… Za pretposlednjim racunarom u ucionici sedeo sam sa drugom koji poznaje rad na racunaru (iskisan covek). Sedeo sam kao osudjenik cekajuci profesora informatike. Osecao sam se glupo jer nisam znao nista da uradim na racunaru. Malo me je bio strah da se ne osramotim pred drugarima koje sam tek upoznao. Dosao je profesor i cas je poceo. Pocelo je temeljno upoznavanje, ali ne sa nastavnikom, vec sa racunarom. Profesor je poceo da nam pretstavlja deo po deo: ” Mali, ovo je monitor. Ovo je kuciste. Ovo je tastatura, a ovo je mis”. Ponovio je ovo vise desetina puta. (Detaljno, zar ne?!) Medjutim nakon toga smo morali da ponovimo isto. Dosadno, ali zato to nikada nisam zaboravio. Ovo uponzvanje mi je licilo na upoznavanje devojke o kojoj mi neko govori: ” Ovo je glava. Ovo je telo. Ovo su ruke, a ovo noge”. Moram reci da je pored ovako temeljnog upoznavanja ljubav izmedju racunara i mene bila na prvi pogled. Nakon ove prve ljubavi bilo ih je jos nekoliko. Zatim je dosla ona PRAVA. Ubrzo se uselila u moj dom. Dobra i verna supruga. Moj prvi racunar! Zavrsih i srednju skolu. Doslo je vreme za studije. Tada se pojavila Ona. Tako je skladna. Mala, ali opasna… Prava bomba. Bila je to prva ljubavnica… To je moj prvi laptop. Zeni nikada nisam rekao za nju, ali mislim da je znala i cutala. Nisu se srele.
    PS. Trenutno mi je ljubavnica van funkcije i nismo vise u ljubavi. Ponovo sam se vratio svojoj dobroj i vernoj zeni.

78. Po mnogo čemu famozna 97, meni po polasku u drugi osnovne, i prvom zaljubljivanju u Tijanu. Uff, sam Bog zna šta sam sve radio da joj privučem pažnju… od nošenja, pa sakrivanja školskog ranca, žvrljanja po njenoj savršeno urednoj svesci, zadirkivanja, grudvanja… i NIŠTA. Za nju nisam postojao. Ne sećam se da li sam zaplakao kad me je njen tata izgrdio u dvorištu, ali radi očuvanja bar trunke muškosti, pretpostavimo da nisam.
    Poput vesti o slepilu Esmeralde, kroz naš učmali grad pronela se vest da je jedan sugrađanin svoj dom popunio računarom. Sasvim slučajno, njegov sin bio je moj drugar iz klupe. I sasvim slučajno mi je ponudio da vidim tu “moćnu spravicu”. “Može da ti kaže da li se sviđaš Tijani” – govorio mi je, potpirujući moju radoznalost. Na face-to-face upoznavanje sa dotičnom napravom koja je u njihovoj kući imala status nacionalnog blaga morao sam da pričekam neko vreme. Konačno, jednog martovskog jutra dobio sam čast da me na trpezarijskom stolu dočeka i pozdravi gosn Commodore 64, sa sve kasetofonom. Ne mari što je preko plasticnog monitora baka stavila heklano milje. Minuti nestrpljenja, čekanje da se “zagreje”, i zurenje u plavi ekran unosili su nervozu. Finally, drugar otvara basic, i uči me prvoj engleskoj reči: “Error” – to je “DA”, ubeđivao me. Okej, krećemo. Posle pola sata kucanja “Da li se Tijana zaljubila u mene”, stiskamo enter, i iščitavamo: ERROR. Skakao sam od sreće. Onda je on pitao za svoju simpatiju, a onda smo ukucali “Da li će učiteljici Miri otpasti kosa”, i, potpuno neočekivano, dobili odgovor: ERROR.
    Kasnije sam kupio svoj prvi računar, od kojeg neke perfierije i danas rade (da li ja to tripujem, ili se ranije proizvodio kvalitetniji hardver??!), a sa Tijanom, iako već 9 godina živi u Australiji, sam redovno u kontaktu. Šta mislite, pomoću čega? :)

    http://www.facebook.com/profile.php?id=100001277057209

79. Tog dana sam im prvi put pomenula. ” U redu , narode , bili ste odlični prijatelji svih ovih godina, vešto čuvali moja srceparajuća i radikalna pisanija, pretrpeli svakojake audio horore za vreme moje adolescencije i muzičke neosvešćenosti, osetili moje izlive besa na vašim ugrejanim umornim telima ali, vidite, konačno je došao trenutak da vas pustim da se odmorite i nađem vam zamenika.”
    Zvuk kulera na trenutak se utišao, iz kućišta se začulo jedno prigušeno fffff , a monitor se nagnuo ka tastaturi koja je pogureno virila iz senke. Znali su da je došao dan kojeg su se već dugo pribojavali. U kuću će doći laptop, ooo, taj unapređeni stvor, na čiji sam se pomen ja već mesecima kezila a oni varničili u neverici.
    Začulo se zvono na vratima. Monitor se toliko stresao da se screensaver ugasio, na tastaturi se upalio CapsLock, valjda je htela da se prodere iz sveg glasa, scroll na mišu se panično vrteo a ja sam, pravivši se da ne primećujem, sakrila svoje uzbuđenje i krenula da otvorim vrata našem novom notebook cimeru.
    Kroz nekoliko minuta, na mom krevetu, ležao je njihov zakleti neprijatelj, još upakovan u bubblewrap ambalažu u koju smo sada svi zajedno zurili razmišljajući kako bi njome rado ubili ovu novonastalu nervozu. Shvatila sam da kao jedini homo sapiens u ekipi, moram zrelo izneti ovaj trenutak koji je bio nezaobilazan. Otpakovala sam novajliju, spustila ga pored kutije, otklopila ga, okrenula ka ostalima i glasno rekla “Moraćete da nađete zajednički jezik, zaboga, živećemo pod istim krovom!”
    Matorci su malo spustili gard, počeli da razgledaju mališu i uvidevši da i njemu procesor čuka kao lud i da je uplašen oko cele te priče sa upoznavanjem , prestali da se dure i počeli da traže dodirne tačke sa ovim vanzemaljcem koji je pretio da ih svrgne sa (pre)stola.
    Prolazili su dani, raznih je tu podmetanja bilo, rasprava tipa – Ko je doneo virus u kuću, itd., ali pametni izumi prešli su preko svih neprijatnosti i malo po malo naučili da žive zajedno. Još uvek ih mori to što na putovanja sa mnom ide samo mali, ali uvek mu se po povratku iskreno obraduju. Sad svi zajedno prave novi narogušeni doček za Ipod. Urnebesni su ….

80. http://www.facebook.com/#!/profile.php?id=1276356538

    :))

81. Noć. Vrela noć. Pregrejana julska noć. On piše. Ne, samo pokušava da piše. Da pisanjem razbije nepričanje. On je već priznati pisac, ali ispred njega je TOSHIBA Satellite, L500-12N. Kažu, nije baš najnoviji model. Ali treba se navići na rad sa lap topom. A treba misliti i na temu, na sinonime, sintaksu…

    Tema jedna. Tema druga. Znoji se. I Toshiba zagreva, čini mu se. U word-u ređaju se sladunjave reči, ne i misli. Misli plivaju, rasplinjavaju se, poniru nekud… On pije vodu. Pije « Sprite ». Otvara konzervu piva. Ona puca. Sve puca. Sve je pregrejano. Ma ionako, sve je prolazno :

    Delete. Delete. Delete.

    Pušta Bing Krozbija. Dobro je. Muzika sa Toshibe opušta.

82. 1.
    Neizmernu radost priredjuje deda: na dečakov osmi rodjendan, pre svečanog ručka on nailazi sa paketom u ruci. Opšte uzbudjenje, šta je ovom prilikom spremio za mezimca: neka markirana super garderoba, po skromnijima: opet neki slatkiši… Dečje ruke kidaju omot, kartone, stiropore… Pojavljuje se nekakva skalamerija. „COMMODORE 64“ ponosno izgovara deda verujući u budućnost mašina. Razočaranje ženskog dela familije, gundjanje najstarijih članova familije. Dečak blista. Lako uključuje aparat. Ima već neko iskustvo: u školi su radili nešto sa PECOM-om 32. Ni ručak, ni torta ga ne interesuju. Od sada će ova sprava postati deo njegovog života. Sve savršenija, ali i sve korisnija!

    2.
    Dvadeset godina kasnije.
    U sobu mladić unosi paket. Zadovoljno otpakuje: TOSHIBA QOSMIO F 60-127! Koristiće skype, facebook, video igrice, multimedije…
    Nervoznim pokretima brzo isprobava, podešava. Već postiže sve što poželi. A opet, po malo nezadovoljan. Zna, naslućuje da će se za neko vreme pojaviti nešto još jače, savršenije, interesantnije: veći ekran, komunikacija glasom ili mislima, bez tastature, miša, džojstika…

    3.
    Dvadeset godina kasnije.
    Postariji gospodin Z. R. u sobu (ili nazovimo to sobom) unosi najnoviji model TOSHIBE (ili pak taj, nazovomo ga kompjuter, ulazi u sobu). Gospodin Z. R. odmah seda (možda lebdi, možda spava) i startuje taj najnoviji model. O tome šta on sve radi, ili šta Toshiba tada njemu radi, nećemo sada. Ovo je istinita priča.

    Ovaj nepotpuni treći deo priće mogu dopisati samo stručnjaci Toshibe!

83. SAMO PAZLJIVO

    To je bio prvi put kada sam ga stavio na koleno. Osmeh. Shvatio sam da me pazljivo promatra, odmera. Hitro sam prstima zaigrao po njemu. Ibis mi, odjednom, pada na pamet; njemu mora da su se tako divili. Baterija, vidim, puna, moze dosta da podnese. A nama tek prvi put.

84. Dan kad smo prvi kompjuter uneli u kuću, beležim kao svoj drugi rođendan a deda svake godine prekadi kolač u crkvi i bude opšte slavlje u selu. Moji su se ukućani tom sokoćalu obradovali više nego da im se dete rodilo, jer „za dete treba i pelene i trista čuda, a računar gde ga brate spustiš, on tu stoji mirno i gleda svoja posla.“
    Samo je baba, kategorički bila u opoziciji. U odbranu svog stava pozvala se na kosmički zakon štednje- „to čudo kad je „upaljeno” troši struju ko kalorifer, šta će nam „ugašeno“ u kući da skuplja prašinu, Dete (ja) ima da popusti u školi, a i mali je za te komputere, još nije ni vojsku odslužio“. No i baba je uskoro,nadglasana demokratskim putem, pod pritiskom „javnog mnenja“ bila prinuđena da se povuče u tihi bojkot tehnoloških inovacija. A kompjuter je već bio zauzeo svoje mesto, ne samo u kući već i u srcima nas ostalih. Kao zdravo i radoznalo čeljade, odmah sam hteo da zavirim iza mehanizma koji ga pokreće, da prespojim žice, plavu i crvenu, odvrnem šraf i gledam šta će da se desi. Pozvao sam i komšiju, Miloša, njemu je ćale doktor, pa reko’ možda se i on pomalo razume u te „operacione“ sisteme… Miloš se hvalio kako ume da obriše čak i recycle been, da kuca s obe ruke u wordu i obara sistem brže nego pvo stelt u buđanovcima. Ne sećam se pojedinosti, okastim 13 smo rasklopili kućište, a na kraju je bilo i viška delova.A pade mi sad na pamet da je Milošev otac bio ginekolog, a ne hirurg, zato nam valjda ni ova „otvorena operacija“ na računaru nije uspela. Eto, to je moj kompjuter. Nekad nisam ni znao da ga ugasim, a sada studiram informatiku, i sklapam, a da nema viška delova.

85. Recimo da sam imala 6 godina. Možda i 7. Šetam sa tatom do zgrade u kojoj radi. Ulazimo u lift. Ne volim liftove jer uglavnom ne mirišu baš najlepše. Ovaj lift je bio čist. Izlazimo na drugom spratu,pa kroz zelenkasti hodnik do kancelarije. U kancelariji sto, na stolu računar. Tata me uči kako da igram igricu u kojoj je cilj pet loptica iste boje poređati jednu do druge. Ja nešto klikćem,loptice popunjavaju polja…sve u svemu-užasno dosadno.
    Pošto se moje prvo iskustvo sa kompjuterom jedva može nazvati iskustvom idemo dalje…
    Prava stvar desila se jedno dve godine kasnije. Zbog bombardovanja ’99. osnovna škola u mom mestu je računare izmestila iz zgrade. Kad kažem “izmestila” mislim “dala radnicima da ih drže u kućama dok ne prođe vanredno stanje”. Kako je moja tetka radila kao učiteljica dobila je računar na čuvanje.
    Sećam se prijatnog zujanja neugledne skalamerije koja je zauzimala gotovo ceo radni sto. Ovog puta umesto dosadne igrice sa lopticama imala sam prilike da otkrijem čudesni Paint! Nespretno sam crtala portrete ukućana I molila tetku da postavlja radove kao pozadinu desktopa. Oduševljeno sam crtala krugove I kvadrate, ponosna što znam sama da promenim boje! Nakon Painta fascinirao me je Word. Nabadala sam po tastaturi jureći slova koja su, sigurna sam, uvek bila na različitom mestu! Kuckala sam kraće rečenice ili se samo pretvarala da radim nešto važno praveći buku po tastaturi. Tako su prolazile nedelje I ja bih uvek otkrila nešto novo na zanimljivoj mašini. A onda je računar vraćen u školu.
    Pomalo mi je nedostajao ali bilo je mnogo drugih igara koje su mi ispunjavale vreme. Ubrzo nakon toga dobila sam I svoj prvi kućni računar.

    facebook nalog: http://www.facebook.com/profile.php?id=1111968027

86. Moj prvi tablet/laptop računar

    Kao i većina mladih ljudi u ovoj zemlji prilično loše stojim po pitanju finansija, ali posle mnogo odricanja stigao je on!
    Najnoviji, najjeftiniji tablet, produkt kineske genijalnosti i jeftine radne snage. Da se vratim na priču koja se odigrala u doba kada nisam mogao biti srećniji, i to rano jutros. Poštar je stajao na ulazim vratima sa tim fascinatnim paketom dok sam ga ja samo gledao i razmišljao da li ga rascepati i uzeti tablet što pre ili lagano da ga otvorim i sve sacuvati. Naravno odlučio sam za prvu varijantu i bio je konacno u mojim rukama! Toliku sreću nisam osetio ni kada sam se zaposlio u pivari sta je sigurno san većine muškaraca. Priključio sam punjac, status baterije je pokazivao da je puna ali ostavih ga jos malo prikopčanog. Novi hardware, novi sistem, nove mogućnosti to mi se činilo presavršenim. Posle 15. minuta korišćenja počelo je prvo blokiranje i jako čudni mirisi topljene plastike iz njega. Prošla je samo misao da mu treba vremena da se razradi, ali ne dugo posle zablokirao je. Pitao sam se sta se desava sve dok odjednom nije buknuo crni dim iz njega. Kako ugasiti plamen na elektronici?! Voda ne sme, protiv požarni aparat nemam i nije bilo druge nego da ga izbacim kroz prozor u blato. Izašao sam po njega, bio je potpuno uništen, pobesneo sam. Brzo sam otišao na njihov oficijalni sajt. Posle mnogih ružnih reči i uvreda dobio sam odgovor: “Dragi gospodine Petar, nemate pravo na garanciju pošto pri
    kupovini niste obeležili da je želite i doplatili još $15”.
    Sada sam u žalosti, potpuno crna odeća, osećam se kao da sam izgubio najboljeg prijatelja. Ne, nisam ljut ninakoga jer je to moja greška i sada ispaštam zbog nje i jedina misao koja mi se vrti u glavi je: “Deda Mraze postojiš li?”.

    Petar Medic
    FB: http://www.facebook.com/petarmedic
    e-mail: [email protected]
    PS: Posle dosta problema sa “brojacima reci” sa neta koji zbog naseg pisma nadju vise reci izbrojah sam 4x i ispadne da ima tacno 300 reci :)
    Prica je istinita i desila se danas (29.11.’10)
    Slika: http://img715.imageshack.us/img715/222/slikarazbijenogtableta.jpg

87. Moje prvo iskustvo sa računarom je kao mnoga prva ljubavna iskustva – nepoznato, pa intrigira; svi pričaju o tome, pa kopka i zanima.
    Prvo gledanje, pa diranje; pa sami u sobi… ponekad i u mraku.
    Sve što me je za dosta godina naučio moj prvi partner Desktop, danas primenjujem sa novim Laptopom.
    U vezi smo nekoliko godina, ali mislim da sam se zaljubila u drugog! Zove se Tablet!
    Nekada davno nisam mogla da učim zbog Desktopa, danas ne mogu da spavam zbog Tableta, a spavam sa Laptopom.
    Apsolutno sam spremna za novu ljubav, iako bih volela da zadržim i staru. Volela bih da imam obojicu – jednog za po kući, na vajrlesu, drugog za po gradu, na Androidu!
    Ms. Gedžeta

88. LAPTOP

    …otvaram oči i shvatam da je sve čudno! Znam da sam i dalje na krevetu, ali osećaj da se nešto nesvakidašnje dešava nameće pitanje: „Šta je ovo?“. Udišem duboko, slika se bistri, najezda informacija muti mi um.

    …ispred mene je zid, polica sa Kafkinim pripovetkama, filmski plakati iznad kreveta, stolica sa odećem preko naslona…u svojoj sobi sam.

    …kroz neprekidni šum čujem otvaranje vrata: „Vlado?“ majka me zove. Neuspešno pokušavam da pomerim noge, ruke, da okrenem glavu, da je dozovem, no glas iz grla ne izlazi.

    …u sobu ulazi i otac. Sa zanimanjem me posmatraju. „Otkuda mu laptop?“. „Ma, sigurno je pozajmio od nekog ovaj…“ začkiljila je očima „…Tošibin laptop! Ali gde je on?“ Izgledaju zabrinuto.

    …odjednom mi se ukazuje belo okruženje na kome kucam naopaki tekst: MAMA, TATA, ZAŠTO ME TAKO TUPAVO GLEDATE? JA VAS VIDIM I ČUJEM. NEBRINITE, NEZNAM ŠTA MI SE DESILO. ZBUNJEN SAM, ALI SAM DOBRO.

    …„Milka, vidi! Ovoga malopre nije bilo!“ „Bože, pa to je on! On piše ne brini i ne znam spojeno…Radivoje“ okreće se ocu „sakrio se negde i šegači se sa nama preko daljinskog! Namerno, jer ga nisam vodila u Zoološki vrt…“ MA, NISAM SE SAKRIO. NA KREVETU SAM, A OVO JE IZGLEDA JEDINI NAČIN DA KOMUNICIRAMO. TATA, U ŠTA GLEDAŠ? Plašim se odgovora!

    …„Vladimire, kada te se dočepam…“ ciknula je majka… MAMA, NE BUDI BANDOGLAVA I NE VIČI! JA, VLADIMIR, SAM NA KREVETU. ČUDNO SE OSEĆAM. NEMOGU DA MRDNEM. BILO BI BOLJE DA POZOVITE NEKOGA, SERVIS NEKI!

    …pripovetka koju sam sinoć napisao je samo pripovetka! Ovo je nešto… neverovatno!

    …I…NAĐITE ŠTO PRE PUNJAČ. NEZNAM KAKO ĆU BEZ NJEGA. IDEM SADA DA SURFUJEM…

    …„Koliko je nepismen“, majka se fascinirala mojom gramatikom, a otac je sa nevericom dodao: „Sin nam je postao laptop, Tošibin“.

    I baciše se u potragu za punjačem.

89. Računar i 12. mart

    Sretao sam se sa računarima još od detinjstva, Comodore 64, Amiga. Tokom školovanja, PC 286, 386, 486 i konačno Pentium. Uvek su bili u mojoj blizini ali nikada nisu bili moji. Početkom novog milenijuma, krenula je da tako kažem računarska revolucija, krenuli su ljudi da kupuju računare, prvo oni imućniji a kasnije i ostali, po principu ako ima on, zašto ne bih i ja. Većina ljudi iz mog društva su računare kupili tokom 2002. godine, ostao sam usamljen. Studirao sam, nisam radio a moji su imali preče stvari od kupovine računara. Tako da sam sebi obećao: – Kad zaradiš prvi, veći novac, kupićeš računar pa makar i polovan!
    Tako je i bilo!
    Došao je i taj, kasnije će se ispostaviti, za mnoge nas, sudbonosni mart 2003. Kao što sam već napisao, pošto sam jedini u društvu bio bez računara počele su prozivke:
    – Ti ako kupiš računar u sred leta, pašće sneg a u sred zime biće 40 stepeni.
    Sve u svemu, nastala je atmosfera da će se sa kupovinom računara desiti i neki prelomni događaj,
    ” viš’ Srbije po nebu vedrome!”
    Računar sam kupio ranog prepodneva tog 12. marta i doneo ga kući. Povezao sve i uključio negde oko podneva. Računar je imao i Tv karticu, rekoh sebi:
    – Daj, uključi je, probaj još i nju, pa zovi društvo da častiš!
    Prva stvar koju sam čuo kada sam je uključio, bilo je:
    – Došlo je do pucnjave u Nemanjinoj, u dvorištu Vlade Republike Srbije.
    Kasnije se ispostavilo, ubijen je naš premijer, naš Zoran Djindjić!
    Možda su to moje lične fantazije, možda sam previše sujeveran, ali bezbroj puta sam pomislio:
    – Bolje da ga nisi ni kupio, ako je to moglo da promeni točak sudbine!

90. U poslednji čas vam šaljem svoju pričicu. A znate li zašto? Zato što ne mogu da dođem na red za tastaturu i koji minut interneta, pored dva računara u kući! Ne, ne živi ovde porodica sa tri generacije i 23 člana. Samo nas je troje (ako ne računamo mačku i hrčka), ali kakvih troje? Naša majka – budući doktor nauka, mlađi brat – pubertetlija opsednut kompjuterskim igricama i studentkinja žurnalistike (moja malenkost). Svako od nas će vas opširnim argumentima ubeđivati kako će u ovom trenutku Zemlja prestati da se okreće ako ne dobijemo pristup kompjuteru – brat igra turnire u igricama (“Ne može to bilo kada, nego kad se ekipa dogovori!”), mama pravi svoje dijagrame za doktorsku disertaciju, a ja pišem izveštaje, intervjue, reportaže, pa opet u krug. Stvarno ne znam kako nam je uspevalo da se organizujemo ’97. godine kada nam je stigao prvi računar. Našoj radosti nije bilo kraja, tri noći smo spavali u sobi sa Njim. Tada smo Ga jedini imali u ulici, pa su deca iz kraja dolazila kod nas u smenama, a baka je pekla tone krofni, da zabava bude potpuna. Valjda nam tada jos nisu bile poznate sve sposobnosti i čari našeg malog Prijatelja, pa je i zavisnost bila manja. Ali kako smo se vremenom zbližavali, postalo je sasvim jasno da se nikada više nećemo razdvajati. Doduše, smenjivali su se konfiguracije, ali je Njegovo mesto u našim životima sve više dobijalo na značaju. I da, verovatno ćemo jednog dana nositi dioptriju -5 i imati blaže deformitete kičme, ali da li to vredi zarad života sa partnerom koji u sebi krije sve informacije sveta, biblioteke, kuvare, naučnike, savete i stvara radove koje ljudska ruka ne može da napravi? – Definitivno vredi!

91. U davna vremena, kada je DOS još bio prvi i jedini, a tačka dir i tačka exe svakodnevnica, kada je i Windows bio window, tada se mala Maja igrala u Paint-u. Bila sam daleko od talentovanog deteta, ali jesam bila dete, isuvise mala za igranje igrica, ali upoznata sa čarima crtanja. Samo, umesto olovke ili četkice, ja sam imala miša – i milion opcija. Jedini problem – monitor. Naš monitor je bio crn, beo i sve nijanse između. Međutim, to me nije zaustavilo! Kome treba crvena kada imamo kose crte? Kome treba braon kada imamo kockice? A da ne pominjem zelenu, iliti – tačkice. Većina crteža su bila ovlaš urađena, nepromišljena. Ipak, jedan crtež je bio poseban, i u njega je bio uložen trud – na crtežu je bilo jedno drvo, veliko, razgranato, sa njegove grane visila je ljuljaška, obična drvena daščica povezana kanapom, a na ljuljašci je sedela srećna devojčica. Već sam pomenula da nisam bila talentovano dete i zato je ovaj crtež, za mene, bio vrlo važan.

    Jednog dana, ne sećam se da li nedugo ili dugo posle mog „paint uspeha“ stigla nam je nova skalamerija u stan, novi monitor – fensi, u boji. Moje uzbuđenje je bilo veliko, neću više morati da određujem teksturu ili nijansu sive umesto prave boje. Međutim, tu je bila i anksioznost, moj prvi kompjuterski podvig, ujedno i prvi umetnički uspeh, bio je određen upravo tim strukturama i nijansama. Kako li će izgledati kada mu se nametnu boje? Svi smo se okupili, mama, tata i moj bata (kompjuterski genije), da vidimo moje remek delo u boji! Mogu vam samo reći da kada smo videli zeleno lice, crveno drvo, žuto lišće itd. jedino što smo mogli da uradimo je da se smejemo.

    I, mada danas Photoshop ima milion i jednu opciju, ovo dete još uvek, s vremena na vreme, koristi Paint.

92. P entium 486, poklon od brata za mene i moju seku, nas prvenac
    R adost, sreća, radost
    V reme koje smo provodile za računarom je naravno bilo sestrinski podeljeno
    A jde, sad sam ja na redu, prošla su tvoja dva sata

    Lj uta seka mi prepušta računar, ono što ona radi je značajnije od mojih igrica
    U h, pa svakom je ono njegovo bitnije
    B esni, ali zna da će uskoro doći njena nova dva sata
    A onda na scenu stupam ja
    V eselo prsti lete po tastaturi, šta prvo, šta drugo..

    Z ašto minut ne traje duže
    A on svetli, greje, a meni lepo
    B rojke se ređaju , slova ispisuju, ma samo da se nešto radi
    O nda dođe smena i tako sve u krug
    R adovanju nikad kraja, osećaj lepši i od novih loto patika
    A ma, lepši i od para leviski, vranglerki i od onog fotoaparata i to sa 36 snimka
    V oleli se mi tako par godina, ona ljubav iz studentskih dana
    A li, dođe neko novo vreme, modernije, tehnika brža, savremenija

    N ema leka, ali dobro, nije da nas nije poslužio, i u dobru i u zlu, bio je tu
    E h, a da su mi ovi kratki živci onda bili, ne bi se mi tako dobro slagali
    M a prođe vreme, pa i naš prvenac ode negde da skuplja prašinu
    A li, i dalje postoji ta uspomena, to čuveno, prva ljubav zaborava nema.

93. SENORITA
    Sreli smo se sasvim slucajno,u prolazu.Nisam mogao da ne primetim takvu lepotu i gracioznost.Bila je to ljubav na prvi pogled,bar sa moje strane.
    Ona skoro da i nije obratila paznju na mene.Bila je nova u gradu,i sasvim svesna svojih mogucnosti…Znala je koliko je nezavisna i jaka,htela je da na pravi nacin iskoristi sve svoje atribute.Znala je takodje da uz malo truda svako moze da je ima,ali da samo u rukama onih pravih moze zablistati u svom punom sjaju.Zato je i resila da svakome pruzi sansu,jer je u osnovi to i poenta njenog postojanja.
    Ja od trenutka ukrstanja nasih puteva ne mogu da spavam.Noci provodim razmisljajuci o zajednickoj buducnosti.To je to!Odlucujem!Vredi se odreci nekih manje bitnih stvari zarad licne srece i zadovoljstva.
    Upoznajemo se na mestu na kom smo se i prvi put sreli.Posle kraceg ubedjivanja odlazimo kod mene kuci.Upoznavanje prolazi uz moju omiljenu muziku,ja vec iskusan u tim stvarima a ona tiha.Pazljivo slusa sta joj pricam i sta ocekujem od nje i tada pocinje da se otvara prema meni i pokazuje mi svu svoju lepotu i moc i da i ona itekako ima svojih aduta,koji svakog momenta izmamljuju sve veci osmeh na mom licu.
    Od tada je proslo vec neko vreme.Jos uvek smo zajedno.Najvise zajednickog vremena provodimo kod kuce,ali ni raznorazni izlasci nam nisu strani.Ona najvise voli hot spot mesta,jer tamo posebno voli da pokazuje svoju komunikativnost i povezanost sa ljudima.A meni su ipak najdraza daleka putovanja i sve sto ide uz to,aerodromi,avioni,drugi kontinenti,topli i hladni predeli.A vrhunac mi je plaza,more,sunce,hladan koktel i moja baby u punom sjaju…Moja Toshiba Satellite.

94. Zaboravih da ostavim link sa profila facebook-a! :)
    Priča je: Računar i 12. mart

95. -Mama,sta to radi bata?
    -To je,sine,kompjuter,znaces kad porastes.
    Kao svako dete,sa cudjenjem sam gledala sta to brat radi. Pise? Slusa muziku? igra igrice? I sve to na necemu sto lici na Tv…Bila sam u cudu 3 dana i 3 noci.Kako se pravilno kaze Ah ili Eh? Sa sigurnoscu mogu da potvrdim da ljubav na prvi pogled postoji i kada je tehnologija u pitanju.
    Zamisljala sam to cudo tehnologije u mojim rukama,danima,nocima…Stajao je preda mnom…cekao…cekao da ga pokrenem. A ja…jedina stvar koju sam znala o njemu jeste da ga otvorim. i onda,kao po nekom tajnom nahodjenju,sa lakocom sam pocela da listam programe,stranice,igrice,slicice…Preda mnom je stajala knjiga koju je trebalo samo otvoriti,citati,uciti,upijati sve informacije koje poseduje. A ja sam upijala,celih 48h. Gde sve nisam bila za tih 48h,i sta sve nisam videla,s jednog kraja sveta na drugi…Eh,Mozilo,Guglu…Sa vama nema granica,sa vama je prostranstvo…Sve ono sto ispunjava svemir,nalazilo se u tom monitoru. U tom trenutku,ikonica My Computer ,na mene je ostavila najjaci utisak,i veliko pitanje-Kako nesto moze biti My,a to nije? Koliko sam samo razbijala glavu tim pitanjem…
    I tako je proslo prvih 48h druzenja sa laptopom.
    I govorim sebi – Moram te imati,moram zasluziti,moram ikonici My Computer dati pravi smisao…
    A zasluzujem te time sto uz tebe spoznajem sve ono o cemu se obicno samo masta. Nista drugo nije kljuc moje zelje,vec samo to sto uz tebe spoznajem sve lepote sveta,upijam sve informacije,sirim vidike svojih dostignuca,udobno zavaljena u svojoj omiljenoj fotelji….. :)http://www.facebook.com/svetlana.dimitrijevic

96. [email protected]

    Čudesni prorok Atari

    Bila sam devojčica kada smo 1994. godine otišli u posetu stricu u Beč. Samo par godina pre toga, on je kao mladi diplomirani injženjer jedva nekako pobegao iz Vukovara , što dalje od užasa rata. Lepo se snašao u Beču, radio je kojekakve poslove i u stan navukao dovoljno “humanitarnog nameštaja” da udobno živi. Ljudi su tamo jednostavno ispred vrata ostavljali nepotrebne stvari. Jednog dana došao je s ogromnom kutijom u kojoj je bilo pravo blago, bar mi se tako činilo, jer je blisatao od sreće. Jedan deo tog “čuda” podsećao me je na maminu pisaću mašinu, drugi na TV ekran, dok sam se trećeg dela, zbog samog naziva – miš, plašila. Svi su bili opčinjeni tom novom spravom, prestali smo da igramo karte, memoriju i jamb. Kompjuter Atari postao je glavna zabava, zbog čega sam ga ja pomalo i mrzela. Jedne večeri u centru pažnje bio je program za horoskop. Društvance se smejalo i bučno raspravljalo, a u jednom trenutku uključili su i mene.
    Još ništa nisam znala ni o kompjuteru, ni o astrologiji, ali sam zapamtila jednu rečenicu. Jedna od osobina mog znaka bila je težnja za dokazivanjem i slavom. U to vreme pohađala sam časove baleta i glume i verovatno skriveno maštala o popularnosti.
    Onda sam odrasla, sve to zaboravila, počela ozbiljno da studiram u Beču, a bez kompjutera ne bih mogla zamisliti život i studij.
    Kao i većina studenata radila sam razne dodatne poslove zbog džeparca i slučajno se prijavila na kasting za jednu malu ulogu u operi.
    Atari se pokazao kao dobar prorok – imam svojih pet minuta slave na sceni Staatsoper kao čarobnica u ekskluzivnoj baroknoj predstavi “ Alcina”!

97. I ja zaboravih da stavim svoj fb link…

    http://www.facebook.com/marina.kovacev

    Marina Kovacev – pricica “U poslednji cas…” zakacena danas, 30.11.

98. Eh da…Posle pomnog preračunavanja, shvatila sam da moj prvi susret sa kompjuterom beše još davne ’95. godine i od tada postadosmo nerazdvojni drugari. I on i ja smo se za protekle godine veoma razvili i doživeli višestruku transformaciju, i to paralelno, rame uz rame – on je pratio moj razvoj, a ja pratila njegov.
    Kad zabacim u, sad već davnu prošlost, i pokušam jasnije da se prisetim tog famoznog susreta, javlja se slika osnovne škole i mene – tada devojčurka od trinaest godina. Obavezan predmet Računarstvo obavezao nas je da dva časa nedeljno provedemo u tzv. Kompjuterskoj učionici. Bila je to učionica na trećem spratu, opremljena sa četrdesetak kompjutera po tadašnjoj “kompjuterskoj modi“, svima nama omiljena. Sećam se prvih dolazaka. Bila je to nešto posebno. Valjda je taj naš susret sa komjuterom izazivao strahopoštovanje prema njemu kao napravi koja je promenila svet! Vraćajući film u glavi, setim se kako sam širom otvorenih očiju prvi put dodirnula tipke na tastaturi i gledala nastale promene na ekranu. Vaaaauuuuv – bila je moja reakcija! Baš me to podseća na devojčicu iz popularnog crtanog filma koja stalno zapitkuje brata kompjuteraša – What this button do?! Čini mi se da smo radili u MS DOS-u i to svega po par novih operacija na prvom času, a onda bi se na drugom lagodno prepustili čarima igrica. Da se razumemo, nije to bilo kao danas gde i klinac od tri godine zna da pusti sebi crtać na DVD-u. Komjuteri su bili na pomolu, bar u Srbiji.
    A onda, za samo desetak godina, većina je dobila svoj prvi personalni kompjuter. Lično ja Pentijum III i gomilu disketa, muzike i igrica. Veran je on drugar, i dalje je tu. Doduše, već je gospodin u godinama pa često kašljucka, spopadaju ga virusi, a ponekad se skroz zainati i neće da radi. Ali neću da se žalim, pomogao mi je i pomaže i dalje, odrađuje svoj deo posla polako, a mene pušta da se na miru prepustim kreativnosti…

    FB nalog – http://www.facebook.com/profile.php?id=1404512517

99. Moj prvi laptop jos uvek ceka na mene… Dok sam cerkama kupila sve sta im je trebalo za mene je ostao corak! I, kako to vec biva, par neotplacenih rata kredita sto za kucni racunar, mobilne telefone pa i laptopove… Jos uvek sanjam moj prvi laptop, pa da odem na Kosutnjak ili na Adu, sednem u ladovinku i konacno napisem dugo planirani roman o zivotu kakav svi zasluzujemo:) A u tom zivotu bice prijatelja, dobrog vina, rostilja, prirode, ljubavi, nade i naravno, svakom po laptop!

100. http://www.facebook.com/SashaJovanovicc

101. Svoj prvi računar sam kupio u ponedeljak, bio je dvadeset drugi mart. Nekim spletom okolnosti, kojeg više ne mogu da se setim, kući smo ga zapravo doneli tek u utorak. S obzirom na to da je bio napolju, otac, veliki ekspert, naredio je da se ne uključuje celog tog dana. Uostalom, ako čoveku ne prija da menja klimu, a kako će tek mašini od osam stotina maraka? Pošto niko od nas nije bio spreman da se suprotstavi glavi porodice, elektronski prvenac je konačno stupio u službu tek dvadeset četvrtog marta, hiljadu devetsto devedeset devete godine.

     Reći ću odmah, nije izneverio. Iako poreklom nekud sa Dalekog istoka, u njemu je brzinom od trista taktova u sekundi kucalo jedno patriotsko srce. Kao u inat grafitnim bombama, izdržao je sve padove napona. Ćuteći je trpeo sva sklapanja i rasklapanja (iz nekog razloga otac je naredio da se po svakom oglašavanju sirene računar rastavi na komponente, a da se one potom pažljivo spuste na pod). Pravi prvoborac, bio je imun na strah, nezainteresovan za objavu vazdušne opasnosti, spreman za još sedamdeset sedam dana prkosa. Zaklonjeni u podrumu, skriveni spuštenim roletnama i izlepljenim prozorima, on i ja širili smo bratstvo i jedinstvo beskrajnim igranjem svetskog prvenstva u FIFA 99. Nismo se dali ni spoljnim neprijateljima, ni unutrašnjim.

     Ratu je došao kraj, negde u isto vreme i interesovanju za fudbal na ekranu od petnaest inča. Nikad odlikovani veteran je nakon vatrenog krštenja izdržao još jedno pet godina, da bi potom pokvarenim hardom bio osuđen da bude ostavljen pri preseljenju. Ne znam šta je bilo s njim posle toga. Pošto što je odslužio svoje, bio je brzo zaboravljen. To je, reklo bi se, bio manir tih godina.

102. #include “uspomene.lib”
     int main( ) {
     covek ja; //klasa covek
     kompjuter prvi; //klasa kompjuter
     time 5_min=300;
     if(ja.getGodine( )==14 ) {
     ja.kompjuter=prvi;
     prvi.nonerror_time=5 min;
     ja.sreca=MAX_SRECA;
     }
     else {
     prvi.function=0;
     ja.sreca<MAX_SRECA;
     }

     facebook nalog:http://www.facebook.com/bajone

103. ako i kada dobijam poklon ako precem igricu

104. Konacno sam sisao sa sela,jedva sam ubedio oca da je sijalica odavno u upotrebi u gradovima ali otac me nikad nije slusao..redovno je sa prvim mrakom gasio svecu ne bi li ustedeo na vosku..u nekom casopisu sam pricitao za strasnu toshibu..ja tada nisam znao sta je to..mislio sam da je to neka Japanska bajka…a gledao sam kod komsije na crno belom televizoru i filmove u boji…filmove iz drugog svetskog rata…ma mora da je toshiba bio neki japanski razarac…krenuli smo niz brdo…moj otac je sa suzama ostavljao zavicaj…kupili smo stan u Novom Sadu..ja kao dete sa sela odmah sam otisao u radnju igracaka da kupim maketu Toshiba razaraca..na moju zalost, poslali su me drugo mesto..stigao sam ispred neke radnje..unutra mnogo necega sto svetli…citao sam slovo po slovo…t o s h i b a…strasno pa to to je taj brod , bio sam sav srecan…ispred mene je bio razarac…koliko kosta ovaj brod ciko upitao sam nekog sarenog mladica u smesnoj majici na kojoj je pisalo win win ..to mora da je opet neki Japanski crtani film sa onim likovima sa velikim okruglim ocima….??To nije brod decko to je lap top…ma nemoguce povikao sam ..top gan nema veze sa drugim svetskim ratom…pa i nema nisam rekao top gan nego lap top…decko ti kao da si sela dosao , rece mi prodavac brodova..dobro dobro povikah sad bezobrazno daj ti meni tu toshibu..spakovao je taj moj brod u neku crnu torbu..bojazljivo sam kuci brod stavio na sto..video sam neko dugme i pritisnuo ga..tu mora da se pali brod…zasvetleli su topovi sa mog broda..blesnula je slika pred mojim ocima..o Boze..O boze..toshiba ko ludo..odjednom na slici ispred mene pisalo je welcome..toshiba..pojavila se slika mog broda…konacno i ja sam video sliku prave toshibe..kasnije sam saznao da je to sto sam video pozadina lap top a ne top gana…slika nekog glupog jedrenjaka nasukanog u plicaku…nema veze , sad sam i ja nesto naucio…vise me ne mogu da zezaju ova gradska deca koji mleko piju iz nekih kartonskih kutija…ako se ja pitam toshiba je za mene i dalje Japanski razarac..ja jos uvek zivim u proslim vremenima i divim se grafici mog broda na destopu u foto sopu sam sliku starog jedrenjaka pretvorio u razarac iz drugog svetskog rata toshibu

105. Jako lepe zivotne price. prepune zanimljivih detalja. Svaka cast autorima.

106. Da li jos traje konkurs?

Comments are closed.