U jučearšnjem kulturnom dodatku Politike Vuk Vukićećvić opravdano se pita: Kada će Srbija dobiti portal za kulturu i koliko je Ministarstvo za kulturu iskoristilo mogućnosti Interneta u proteklih 10 godina. Pitanje je opravdano jer lokacija Ministarstva, simboličnog domena kultura.gov.rs, uglavnom isprazna i svodi se na autopropagandna saopštenja pomenutog ministarstva.
Ogromne kulturne bašine svih naroda sa ovog prostora i bogate istorije ovog geografskog područja na ovoj lokaciji nema ni u tragovima, čemu je između ostalog razlog i nepostojanje strategije digitalizacije kulture. Imamo svetlih primera poput Narodne biblioteke Srbije koja je uspela da digitalizuje preko 1 milion dokumenata, gde se nalazi i arhiva lista Politika do II sv.rata.
Recimo, u Kinoteci se rade neki projekti, ali pogledajte sajt ovako značajne ustanova i pokušajte da ostane ravnodušni. Nemoguće. Toliko filmsko bogatstvo čami u kojekakvim podrumima i čeka da propadne. Umesto da se sve prebaci u neki digitalni format i prezentuje celom svetu putem globalne mreže. Setimo se Mosfilma i uticaja objave ruskih filmskih klasika na webu.
Ima dosta sličnih projekata, ali rascepkanih i nesistematizovanih, te neobjedinjenih. Ko li će se i kada setiti da osmisli i sistematizuje sveukupnu digitalizaciju kulturnog blaga, i kada će sve to postaviti pod jednu kapu? Ali ako se setimo ko je na čelu ministarstva (jedini ministar koji je studirao a nije završio fakultet i navodno nije član nijedne stranke?!), ne treba uskoro očekivati išta po ovom pitanju.
