Hteo sam nešto da napišem o fenomenu kojeg se dotiče i Murov film “Capitalism: A Love Story” u prethodnom postu, ali sam zbog pridavanja odgovarajuće važnosti i grandiozititea amoralnosti morao da ga izdvojim u poseban blog zapis.
Dok nisam odgledao ovaj film, kao i većina, nisam ni čuo da za izraz “Dead Peasants“.
Radi se o izrazu koji koriste korporacije i osiguravajuće kuće u internoj komunikaciji, a označava umrle radnike na koje firme imaju ugovorene tajne polise osiguranja. (primer: Winn Dixie Stores poseduje 36.000 ovakvih polisa)
Stvari su veoma jednostavne, vi kao radnik ste za firmu samo brojka, pa su tako statistički sektori u korporacijama utvrdili da jedan broj radnika godišnje umire – prirodno naravno. Kako cifra uopšte nije mala, vođstva kompanija su ovo videla kao još jednu mogućnost za profitiranje.
Tako su TAJNO za svakog zaposlenog ugovorili polise osiguranja kojim u slučaju smrti zaposlenih dobijaju određeni novac. Znači, ne rodbina i najmiliji pokojnika -već KOMPANIJA. Ako je osigurani pokojnik žena i to mlađa – lova je još veća.
Izgovor za osiguravanje radnika je da nije tužan bio bi i smešan: gubitkom radnika kompanija gubi deo produktivnosti, pa to mora nekako da nadoknadi.
I to nije sve, da stvar bude još gora i amoralnija, postoji sekundarno tržište ovih “hartija od vrednosti”! Bukvalno se trguje ljudskim dušama, kao u onom Googoljevom delu, a cilj je PROFIT.
Pogledajte prilog ABCNews-a o “mrtvi dušama”, biće vam još jasniji izraz “Dead Peasants”:
Dakle, fakat da se do profita ne bira put.
Nista nas ne moze iznenaditi, osim naravno iznosi i kolicine para kroz ovakave i slicne biznise…
Zakon velikih brojeva je an strani kompanija koje to rade. Ono što mene interesuje je zašto osiguravajuća društva ne urade nešto po tom pitanju (recimo, da dignu tarife za “masovna” osiguranja zaposlenih i sl)?
Ne iz filantropskih ili ne-znam-kakvih plemenitih razloga (to ne očekujem ;)) nego iz prostog razloga što su ovako na gotovo sigurnom gubitku…