Uoči predstojećih lokalnih i pokrajinskih izbora sve stranke sklapaju predizborne (što ne mora da znači da će da budu i postizborne) koalicije koje su doskora možda bile i nemoguće. Ali, u politici ništa nije nemoguće. U koalicije ulaze partije dijametralno različitih stavova, programa, planova i namera, a sve u cilju osvajanja što više odborničkih mesta i na taj našin “širenja sfere uticaja”.
Pa tako u Novom Sadu se najavljuje koalicija DS i SVM (Savez vojvođanskih mađara) jer u ovom paktu i jedna i druga strana očekuju dobit. SVM (samim ti i znatan broj mađarske populacije) će podržati kandidata DS-a za gradonačelnika Novog Sada Novakovića, da bi zauzvrat na neki način osigurali bar nekoliko odborničkih mesta koja verovatno ne bi dobili da na izbore izlaze samostalo. Da apsurd bude veći iste ove stranke su u Subotici izborni protivnici, jer kako kažu u pokrajinskom DS-u u tom mestu izlaze samostalno kako bi srušili aktuelnu vlast, koju u aktuelnom mandatu drži SVM.
Još jedna “nemoguća kolalicija” je ona koju čine RV, SPO i Otpor, nezamisliv spoj bivših “autonomaša” (RV su “zaboravili” na autonomiju kada je Isakov postavljen za republičkog ministra), izrazitih nacionalista i monarhista (SPO), i bivšeg “naradonog tribuna” oličenog u pokretu Otpor koji se posle 5. Oktobra malko kompromitovao. Stvarno papazjanija koju je teško opisati i shvatiti.
Opet, koliko čujem, u Loznici “pakt” potpisuju DS i SPO, što je po njima nekako “prirodno”, jer u ovom mestu oni sarađuju čitavih 15 godina (?!).
Šta na osnovu svega ovoga prosečan građanin Srbije može da zaključi i čime da se rukovodi prilikom glasanja? Na osnovu iznetog, prilikom glasanja ne treba imati u vidu pojedinačne stranačke programe, jer se oni u ovakvim koalicijama nipodaštavaju, a još manje kandidate iz ovih koalicija jer se ne zna šta zapravo zastupaju i koje interese.
