Nekako smo stigli da preksinoć odgledamo Šekspirovu predstavu “Bura” (The Tempest; 1611) u okviru zvanične takmičarske selekcije 54. Sterijinog pozorja, u izvođenju ansabla Niškog pozorišta i pod rediteljskom palicom Adraša Urbana.
Poslednji Šekspirov tekst je u ovom izvođenju, reklo bi se avangardno režiran i izveden u tehno-modernističkom maniru. Scenografija uprošćena do kraja sa nekoliko upečatljivih audio-vizuelnih scenskih efekata i solidna gluma na ovaj izuzetno zahtevan tekst učinili su predstavu zanimljivom i gledljivom, na momente komičnom zahvaljujući dobrom lepršavom Arijelu, a na momente dramatična izlivima Prosperovog besa i urlika nakaze Kalibana.
Mali trivium vezan za “Buru” je da je ovo kultno šekspirovo delo na filmu imalo vrlo neobičnu sudbinu. Holivud je “Buru” prerađivao u vestern (“Žuto nebo” Villijama Vellmana, 1946.), naučnu fantastiku (“Zabranjena planeta” iz 1956.) ili je smeštao u dvadeseti vek (verzija Pola Mazurskog iz 1982. s Džonom Kasavetisom kao Filipom/Prosperom i Suzan Sarandon kao “Aretom/Arijel”; kao grčki pastir “Kalibanos” briljirao je Raul Hulija).
Urban je ovo izvođenje učinio sasvim novim, posebnim pristupom delu, a evo i šta sam autor kaže o njemu za 12. izdanje Biltena Pozorja:
Da li je, i koliko, „Bura“ noćna mora za reditelja?
Bura je svakako problematičan komad, ali je izazov i avantura. Godinama,
s iskustvom, dolazi se do nekih momenata, do razmišljanja koje
Bura nameće. Bez obzira da li su iskustva iz kriznih situacija i vremena
ili su polazišta druga, dolazi se do putovanja u suštinu koju nameće ideja ovog komada, bar do želje za očišćenjem, svođenjem računa. Ostrvo, uvek,
čak i geografski, ima čaroliju i mitsku pozadinu.Od svih Šekspirovih komada “Bura” je najviše filozofski tekst.
Svakako. Metafizika. Ne znam recept kako se pravi Bura, ali ne bi trebalo da se time opterećujemo. Na kraju krajeva, to je jedan jako ljudski komad, čak i složenost leži u jednostavnosti i iskrenosti tog komada i to bi možda bio ključ bavljenja Burom. Ipak je to završena priča, iako je možemo posmatrati i kao da nije. Prospero se ne vraća u Milano, on raščišćava s prošlošću, sa svojom krivicom i gresima. Pitanje je šta dalje, koji je korak napred nakon suočavanja.
Hor kojiste uveli nije vox-populi, to je glas savesti ili glas duhova i demona u likovima.
Hor je odjek unutrašnjih stanja likova ili nadstvarnih elemenata priče koje sam hteo da potcrtam. On postoji na granici „sna i jave“, iza te stvarnosti, i predstavlja moguću drugu stvarnost. Hor samo nekad govori šta se dešava, ali uglavnom u tim uzdasima su odjeci stanja svesti ili raspoloženja odnosno podsvesti. On je energija unutrašnjeg.
Arijel i Kanibal su prizma dana i noći, zemlje i vazduha. Koliko ste se bavili njima?
Oni su već kod Šekspira dve suprotnosti. Negde se predstavljaju kao jedinstvo ličnosti, dva kraja istog, ja na tome nisam insistirao. Radeći Buru dosta smo se bavili tim krajnostima, tim suprotstavljenim svetovima. Imaju nekih zajedničkih momenata, ali želeo sam da ih predstavim i stavim u korelaciju prvenstveno s ljudskog aspekta, a ne filozofskog. Bez obzira na velike razlike između njih, na različita polazišta i funkciju, to su za mene dve različite ljudske sudbine.
Urban u Nišu, veliki ansabl, „Bura“, eto senzacije našeg pozorišnog života!
Bio sam svestan toga. Poslednjih godina stvarno volim kamerne predstave, ali i u Pozorištu „Deže Kostolanji“ sam, baš ove sezone, radio s većim brojem glumaca. Imamo i mi predstave sa dvanaest, trinaest glumaca, ali u suštini volim malu ekipu, malo saradnika i volim da predstave temeljim samo na glumcu, na energiji glumca. Ali nisam ja neki bauk. Ovo što smo uradili s niškim ansamblom jeste moja pozorišna estetika i moj koncept. To je bila lepa saradnja. Računao sam i na veće probleme nego što ih je objektivno
bilo. Ansambl je bio otvoren da me prati, ima raznih mišljenja o dometu predstave što smatram da je normalno, ali isto tako znam da nisam izneverio sebe i da smo u Nišu.
Sa okruglog stola nakon predstave
Okruglom stolu posvećenom predstavi Bura Vilijama Šekspira, u izvođenju Narodnog pozorišta, Niš, prisustvovali su: direktorka pozorišta Biljana Vujović, umetnički direktor Ištvan Bičkei, ujedno i autor scenskog pokreta, reditelj Andraš Urban, dramaturg Olivera Đorđević, glumci Aleksandar Marinković (Arijel) i Aleksandar Mihailović (Prospero)
Ističući da je Bura čuveni tekst Vilijama Šekspira, najmetaforičniji i najapstraktniji, voditeljka Okruglog stola Ksenija Radulović zamolila je najpre direktorku Narodnog pozorišta iz Niša Biljanu Vujović da kaže kako se ova vrsta predstave, veliki izazov za niški ansambl, uklapa u aktuelnu repertoarsku politiku institucije na čijem je čelu. Dolaskom Ištvana Bičkeija i njenim na čelna mesta kuće, došlo je i do zaokreta u repertoarskoj politici. Namera je bila da se uzburka pozorišni život Niša i misli da su u tome uspeli, uspeli, bar ovom predstavom. Nagrade i priznanja za Buru na Šabačkom festivalu potvrđuju da je reč o predstavi vrednoj pažnje. I publika i kritika Buru su procenili onako kako je i očekivano. Druga predstava je Gospođa ministarka, u režiji Dušana Jovanovića, koja je takođe imala pozitivne kritike. Do kraja 2009. postaviće se još Dom Bernarde Albe i jedna predstava Joneska. Vujović je istakla da su u pozorištu veoma ambiciozni, imaju velike planove, kao i da ralizacija projekata zavisi od mnogo čega.
Prestava mi se dopala. Totalno netipična za niško pozorište. Scenografija i atmosfera koju prestava nosi odlični.