Verovatno smo već svi iskusili da gledamo neki film i da nas odjednom “prepadne” reklami blok, ali ne vizuelnim efektima, već velikom promenom intenziteta zvuka. Kako su reklamni blokovi nezanimljivi i TV gledaoci ih gotovo potpuno ignorišu, domaće televizije su se dosetile kako da daju vrednost svojim reklamnim blokovima – povećanjem intenziteta zvuka i pokušajem privlačenja pažnje.
Kako prenosi Danas, na svim nacionalnim televizijama u Srbiji odstupa se u programu od dozvoljenih maksimalnih jačina tona, pri čemu se reklame izdvajaju kao „najglasnije“, pokazuju podaci merenja koje je obavila Republička agencija za elektronske komunikacije (Ratel) na zahtev Republičke radiodifuzne agencije (RRA).
Kako se navodi u izveštaju RATEL-a, „evidentna je neujednačenost devijacija kako od strane emitera tako i po vrsti programa“, iako je dozvoljena maksimalna devijacija nosioca zvuka u signalu analogne televizije 50 kiloherca.
Najmanja odstupanja, prema podacima merenja, pravila je Radio-televizija Srbija u svojim programima, dok su najveću jačinu tona imale komercijalne televizije Pink, Prva i Hepi, koje su probijale „zvučni zid“ čak i preko 150 kiloherca. Što se tiče prosečnih devijacija one su, sem u slučaju Hepija, u dozvoljenim granicama, dok su maksimalne izmerene devijacije uglavnom iznad propisanih.
U slučaju TV emitovanja zvuk je frekventno modulisan. Pojednostavljeno rečeno devijacije u frekvenciji pored ostalog potiču od promene u amplitudi zvuka. Što je veća devijacija to je glasniji zvuk. Maksimalan propusni opseg za klasični TV je 150 KHz.
Ispravi ovo: Dozvoljena maksimalna jačina zvuke je 50 kiloherca. Jačina zvuka se ne meri hercima.
Pogledaj poslednji pasus pa će ti sve biti jasno – u TV emitovanju zvuk je frekventno modulisan, pa devijacije u frekvenciji pored ostalog potiču od promene u amplitudi zvuka.
Jačina zvuka se meri u decibelima. Pošto je u pitanju frekventna modulacija, jasno je da se sve promene odražavaju na promenu frekvencije u prenosnom signalu, ali da bi podatak o jačini zvuka bio merodavan i razumljiv to bi trebalo da se konvertuje natrag u zvučni pritisak (dB) a ne da se izražava preko njegove projekcije na FM. To je kao kada bih ja sad rekao da me neki proizvod u samoposluzi košta xy sati, ili xy kalorija. To bi svakako moglo da se izvede, jer na kraju krajeva ja svoju platu zarađujem trošeći kalorije, a imam i svoje radno vreme koje bi se moglo izraziti u satima, samim tim i moja plata može da se izrazi preko tih veličina, ali to baš i nije najrazumljiviji podatak. Probajte u samoposluzi da kasirku, kada vam uruči fiskalni račun i kaže koliko ste para dužni da pitate “A koliko je to kalorija ili radnih sati?”
Činjenica da su reklame na TV stanicama glasnije od programa, ali ne za xy kiloherca nego za xy decibela (uglavnom oko 6dB, i to jeste mnogo).
Bandoljeros je omašio temu, jedinice mere nisu problem, ionako ih koristi RRA, već problem zloupotrebe domaćih televizija i torture gledalaca. Ali i za to postoji rešenje u vidu Automatic gain control podešavanja na televizorima.
Nije bitno u kojim merama je izrazen problem, svakako jeste problem. Jednom prilikom sam pricao sa toncem RTS i dok sam mu se ja zalio kako mi svako vece probude sina, on se samo smeskao i pravdao da im tako salju reklamne agencije, kao da su oni najsitnija riba u moru a ne neko ko treba da vodi glavnu rec i uspostavlja pravila. O privatnim televizijama je cak i glupo raspravljati, njima ne placam pretplatu.