Komentator Politike u današnjem broju daje osvrt na krizu štampe u Francuskoj i posebno velike probleme ekonomske prirode u “Liberasionu”. Naime, jedan od velikih akcionara (oko 40%), inače iz dinastije Rotšild, zatražio je ostavku direktora Sergža Žilija (Serge July), uz Sartra jednog od osnivača ovog levičarskog dnevnika.
Naprotiv ovom zahtevu jednog od suvlasnika stala je redakcija lista, koja činjenično samo gomila gubitke. Prošle godine “minus” je iznosio čitavih 7 miliona evra, dok je ove samo u Aprilu ostvaren gubitak od 900.000 evra. Novinari ovog dnevnika su prešli preko nekih zakonitosti, pre svega tržišnih, i protestvovali “protiv mešanja u uređivačku politiku”.
Iskustvo mi u izdavačkoj delatnosti govori nešto sasvim drugačije. Vlasnik se sigurno neće mešati u uređivačku politiku ukoliko ova politika rezultuje pozitivan saldo. Stvari su jednostavne, i novine su proizvod kao i svaki drugi, i ukoliko on nema prođu na tržištu, nešto se mora menjati, a glavni inicijator je naravno vlasnik(ci) (akcionari). A šta drugo menjati nego uređivačku politiku i uopšte koncepciju. Vlasnici na konto svojih ulaganja, očekuju profit i on je u tržišnom privređivanju,jedino merilo uspeha.
Potvrđivanje pomenute zakonitosti imamo i u domaćem okruženju. Kada je nemački WAZ (Westdeutsche Allgemeine Zeitung) preuzeo Politiku, veoma brzo su, bez milosti, ukinuta “gubitaška” izdanja. A da je bilo “mešanja” u uređivačke politike ostalih izdanja, bilo je, naravno. Pa moraju se “mešati” u sopstvena posla.
