Masovnom ponuda RSS izvora, i vezano za ovu ponudu, odgovarajućih softverski alatki koje su korisnicima omogućile brzu agregaciju sadržaja prema sopstvenom izboru, stvoren je potpuno novi pogled na globalnu mrežu i poprilično nova praksa korišćenja Weba.
Korisnik sada ima mogućnost da izabere izvore prema sopstvenim intresovanjima, potrebama i željama, jednostavnim dodavanjem linka izvora u neki od brojnih RSS agregatora. Ovim, na neki način, korisnik stiče utisak da dobija veću kontrolu nad izborom ogromne količine informacija koje nudi mreža jer on bira samo onaj podskup informacija (izvora) koji ga zanima.
Do momenta pojave RSS agregacije korisnik je, da bi došao do željene informacije morao je da prođe kroz more informacijskog šuma prepunog sporednih stvari, reklama, banera i sl., da bi došao do onog traženog. Jedine alatke za agregaciju (pored pretraživača) bile su bookmark liste, jednostavne liste linkova koje bi morali da ispratimo kako bi proverili postojanje novih informacija. Otvoriš browser i besomučno klikćeš na linkove iz listinga, te se zatim spremiš na poprilično čekanje da se sve to učita.
I tako svaki put (svaki dan). Ali to nije sve, klik na link jednog izvora znači još bar tri–četiri klika i ekstra vreme, a da ne kažem i dodatne troškove. Zaista zamorno i nepotrebno.
Agregacija instant informacija ispostavila se kao potreba i kao generalno rešenje. U svojoj osnovi i pretraživači su neka vrsta kolektivnih, globalnih agregatora informacija. Uz pomoća “paukova” i raznoraznih softverskih agenata prikupljaju što je moguće veći broj podataka, kako bi korisnicima na zahtev pružili linkove ka izvorima.
“Jednokorisnički” agregatori nam omogućavaju da samo jednom komandom (ili samo pokretanjem aplikacije) za kratko vreme dođemo do saznanja o tome šta je to novo i izmenjeno na mreži od našeg poslednjeg boravka. Nema potrebe za brojnim kliktanjem, otvaranjem mnogobrojnih prozora i silnim scroll-ovanjem stranica. Sve je tu, na dohvat ruke, u instant formi.
S korisničke strane, super optimizacija surfovanja, a sa druge strane – strane provajdera informacija, oglašivača i opšteg marketinškog aspekta, potpuno nepovoljna situacija. Nema “realnog” posetioca, nema prolaska kroz Home i ostale stranice, što znači da nema ni (kvalitetnog) Web saobraćaja na sajtu, a pri tom “otkida” se dobar deo bandwidth-a.
Ipak, postoji rešenje, koje se sastoji u pružanju inicijalne, delimične informacije putem RSS feed-a, najčešće naslova i podnaslova, te dodatno abstrakta. Ovako restriktivni sadržaji morali bi da budu tako koncipirani da zaintrigiraju korisnike da posete sadržaje od interesa na izvornoj Web lokaciji. Ovim rešenjem je i “vuk sit, a i ovce su na broju”, korisnici na zahtev dobijaju tražene podatke, a provajderi sadržaja ne ostaju uskraćeni za pravu posetu.
