Vesa Jevrosimović u “Svet”‘-u

Prvi novac sam zaradio u petnaestoj. Kao atletičar bio sam u Bugarskoj i kupio sam trenerke koje sam ovde preprodao

– Koliko se razlikuje poimanje moći u Srbiji i u svetu?
Ovde se ljudi više bave time šta ko radi i čime se bavi. U svetu se moćni ljudi ne razlikuju mnogo od svoje okoline. Svojevremeno sam u Nemačkoj imao kuću, a nisam znao ko je moj komšija, iako se bavio ozbiljnim biznisom i bio veoma imućan. Vrsta moći na koju mi mislimo veoma je izražena u tranzicionom periodu. Svaka tranzicija je teška, uključujući i transformaciju društvenog kapitala u privatno vlasništvo. Ovde se još uvek privatnici smatraju moćnima i većini to imponuje.

– U Srbiji se, kad je neko finansijski uspešan, uvek postavlja pitanje: “Ko zna kako je to stekao?” Nije zgoreg da podsetimo kako si se ti obogatio?
Kompjuterima se bavim od svoje dvadesete godine. Taj posao naučio sam prvo u Americi, zatim po Evropi, a u Beograd sam došao ’96. godine.

– Da li sa desetogodišnje distance misliš da je povratak bio dobar potez?
Imao sam sve uslove “napolju”, ali sam osećao prazninu u duši. Poetski rečeno, sve sam imao i ništa nisam imao. Moj san je oduvek bio da se vratim u Beograd i da svo stečeno znanje primenim na našem tržištu.

– Svojevremeno si na pitanje da li si bio “dečko koji obećava” odgovorio: “Mislim da sam u tom pogledu bio totalni autsajder.
Imao sam dečačke snove i vizije, ali u njih niko osim mene nije verovao”. Zar baš niko?
Bilo je upravo tako, ali sam imao čvrstu volju i upornost koja bi se pre mogla nazvati tvrdoglavošću. To je rezultiralo uspehom, s tim što je u ovoj zemlji uspeh vrlo relativan. Znam mnoge koji su, čim su se domogli malo novca, zaboravili i ko su, i šta su, i odakle su. Tako nešto sebi nikad nisam dozvolio. Kad bih tako počeo da se ponašam, značilo bi da sam izgubio identitet i integritet. Mislim da je veoma važno to što sam imao sportsku kulturu, a sporotom sam se bavio od svoje dvanaeste godine. Trenirao sam skok s motkom. Biznis sam doživljavao kao takmičenje u kojem, naravno, nisam želeo da budem poražen, čak ni po cenu zarade i taj koncept očuvao sam do danas. U mnoštvu poslova ne zarađujemo, ali – imamo primat.

– Posle koliko si godina u biznisu pomislio: “Ja sam bogat čovek”?
Slično kao danas živim od svoje dvadeset pete godine. U Srbiju sam se vratio kao bogat čovek, s tim što nikad nisam izgubio iz vida da je duhovno bogatstvo neuporedivo vrednije od materijalnog. Zbog toga ću uvek u prvi plan staviti porodicu i svoje znanje. Možeš imati mnogo para, ali uzalud ako nemaš znanja.

– Među srpskom bogatašima mnogo je onih kojima je znanje “deficitaran proizvod”, ali im to uopšte ne smeta.
Za takve ima sve manje mesta, jer se tržište polako sređuje. Oni, koji su se “švercovali” prodajući ovom narodu maglu, nemaju perspektivu.

– Sećaš li se prvog statusnog simbola koji si sebi priuštio?
Bio je to “roleks” sat. Video sam ga u prodavnici i svideo mi se. Gledao sam ga dugo, sve dok sebi nisam obezbedio novac da ga kupim. Taj prvi statusni simbol je, u stvari, jedini kojem se čovek istinski obraduje.

– Da li je danas ova nova, moderna poslovna zgrada “Comtrade”-a, koja će zvanično biti otvorena 31. januara, tvoj statusni simbol?
Da, ali od jednog ovakvog tehnološkog centra očekuje se da bude moderan. Firma koja se bavi razvojem tehnologije, razvojem softvera, mora da na sopstvenom primeru pokaže šta može da uradi. Kad hoćeš da angažuješ arhitektu, zanimaće te gde živi i šta je uradio. Tako je i sa nama.