7,5 milijardi dinara, po aktuelnom kursu, to vam je negde oko 136 miliona dolara. Upravo toliko je odlazeći (stari-novi?)predsednik obećao iz NIP-a za modernizaciju vojske ove godine. Na prvi pogled ni malo, a ako se imalo razumete u „vojna pitanja“ naćićete da je ova cifra veoma mala, a pogotovo kada se zna u modernizaciju vojne tehnike i opreme nije ulagano poslednjih 20 godina.
Šta se može uraditi sa 136 miliona dolara?
Pa prema najavi, većina ovih sredstava utrošiće se na oklopnjaka točkaša (najverovatnije finskih), nešto će biti utrošeno za nastavak remonta onih par MiG-ova 29-ki i deo će izdvojen za modernizaciju vojnih telekomunikacija. Realno gledano, sa ovim sredstvima moguće je i uraditi samo pojedina „krpljenja“, ali nikako nije moguće izvršiti suštinsku, temeljnu modernizaciju. Primera radi, za 136 milona dolara možete kupiti recimo 3-4 aviona (klase F16) bez dodatnih troškova što je tek četvrtina jedne eskadrile, ili nekih recimo 30-40 tenkova klase T-80.
Prema opredeljenju naših političara, idemo na totalno smanjenje brojnog stanja vojske, tako da bi do 2010. broj njenih morao da se svede na 20-tak hiljada. Sa obzirom na teritoriju, stanovništvo i okruženje, ova cifra je sasvim adekvatna, ali ukoliko ne dođe do suštinske modernizacije, postavlja se pitanje čemu postojanje takve vojske, kada u tom broju i sa trenutnim zastarelim naoružanjem i opremom ne mogu vršiti osnovne funkcije oružane sile, pre svega odbrambenu funkciju.
21 sat naleta?!
Odmah pored ove vesti o vojnim investicijama, emitovan je i podatak o godišnjem naletu (broj sati koji piloti provedu u vazduhu) naših borbenih pilota, koji samo govori drastičnom stanju u našem vazduhoplovstvu. Naime, prosečan nalet naših pilota u prošloj godini bio je 21 sat, što je navedeno kao poboljšanje u odnosu na prethodne godine, kada je recimo 2005. zabeleženo samo 6 sati naleta, a cifra od 6 sati (pazite – 30 minuta mesečno) je smešna do apsurda.
I to nije sve, osnovni uzrok ovako malog naleta i nije tehničke, već finansijske prirode. Naši piloti zapravo nisu mogli da treniraju usled nedostatka goriva, odnosno zbog minornih sredstava izdvojenih za ovu komponentu odbrane.
Kolege naših pilota na zapadu, pa i istoku, imaju godišnji nalet koji se prevazilazi 100 sati (NATO standard je 150 sati), a što se uzima kao neki optimum da bi jedan pilot uopšte mogao da leti, a da ne govorimo da uz to izvršava i neke namenske zadatke u vazduhu.
Ove dve vesti samo govore kako nedostatak strategije odbrane (nekoliko ih je promenjeno za poslednjih desetak godina) i naravno finansija, vodi ka obesmišljavanju postojanja ove funkcije države. Ovo možda i nje sasvim slučajno, jer se u poslednje vreme od političara na vlasti, nakon zahlađenja odnosa sa NATO usled opredeljnenosti SAD i Evrope prema pitanju Kosova, čuju i izjave o razmatranju nekakvog neutralnog, neblokovskog statusa Srbije. A, da li ćemo završiti u NATO-u, pod "ruskom kapom" ili biti neutralni, samo vreme će pokazati.
