Svojevrsan paradoks predstavlja činjenica da se u zemlji koja je se nalazi u velikoj ekonomskoj krizi, koja ima ogorman deficit i u kojoj je proizvodnja stala, a radništvo i prava radnika na najnižim granama – to isto radništvo (građani) obilato “slave” praznik rada iako rada najmanje ima (900.000 nezaposlenih).
Umesto da se današnji dan iskoristi za proteste i demonstracije protiv opštih restrikcija prava i sadašnjeg nemogućeg stanja, nosioci “viška vrednosti” ožederavaju se na izletištima kao da im je sve potaman, a zatim se naveče vrate kući i u “Dnevniku” vide kako su se tamo negde na Zapadu održale masovne demonstracije u kojima je bilo i povređenih (i onda se pitaju: “pa šta ovima fali?”).
Da su na ovaj način razmišljali radnici u Čikagu 1886. godine, verovatno bi i dalje radili 7 dana u nedelji, bez prava na odmor, topli obrok, pauzu u vreme rada i još mnogih drugih beneficija.
O tome koliko su naši radnici obespravljeni govori i činjenica da ni u jednom privatnom preduzeću nema sindikalnog organozovanja, jer kako kažu novi vlasnici nad sredstvima rada: “ko hoće veća prava, neka ih traži na nekom drugom mestu”. Ovo ide do tih granica da oni koji se primaju na rad u nekim privatnim firmama, prethodno moraju da potpišu sopstvene blanko otkaze Ugovora o radu.
Sve ovo govori o totalnoj obespravljenosti koja je uzrokovana mnogim faktorima, a pre svega nedostatkom tržišta radne snage i tražnjom za radom, te velikom nezaposlenošću koja vodi nerealno maloj ceni rada.
